НАШИ СМО – Тегла
Србија и Република Српска, такође, у понедељак су обележиле Дан српског јединства, слободе и националне заставе, празник новијег датума за који многи немају појма зашто се слави, једино им већи број истакнутих српских тробојки укаже да се нешто збива. У данашње време поменуто јединство је потребно, али будимо поштени, живимо у доба изразито оштрих подела, супротстављених страна, не само вербално, него све чешће и физички, време када често нема јединства ни међунајближима, а камоли шире. Наравно, свака од две стране сматра да је узрок нејединства она друга, а они које ”политика не интересује” и ту ће да лавирају негде у средини, без јасног става јер су, погађате, ”сви исти”.
Могло би се поводом Дана српске заставе полемисати зашто је не користимо чешће, не истичемо више и не градимо њен култ као Амери или неке наше комшије које, где год се може, истакну заставу. Иако је законом кажњиво, код нас можете нашу тробојку неретко видети прљаву, уврнуту па, нажалост, и бледу као крпу или у фронцлама. Још један доказ колико смо на речима јаки, а у пракси танки, и колико су надлежне институције, односно инспекције, ревносне. А ако ми не ценимо своју заставу, зашто би други? Поводом Дана српске заставе огласио се и патријарх Порфирије који је свим припадницима српског народа поручио да је ”важно да се на данашњи дан сви загледамо у Светог Саву и упитамо шта нам је најважније – а то је јединство у осећају одговорности и бриге човека према човеку”. Оценио је и да ”поделе сваке врсте, по вери, националности, образовању, иметку, друштвеном положају, политичким програмима, деснима и левима, кривима и правима, вероватно нас муче више него некада хришћане у Коринту”.
Лепо речено, али далеко од реалности коју живимо. Ових дана на класично питање при сусрету на улицу ”Како је?”, добих без оклевања одговор ”Мучно”. Нико није ни краће ни прецизније објаснио атмосферу у којој смо, која мислеће људе притиска, брине и погађа. Слике које гледамо последњих месеци су баш такве – мучне. Само они који су изградили око себе ”кинески зид” немају тај осећај, остали, вероватно да, без обзира на то да ли су подељени у две тренутно доминантне групе, студенте, или како их прозваше ”блокадере” са онима који су уз њих, и оне што ”хоће да уче и раде”. Дошли смо до апсурда да смо, малтене, сваки час у некој блокади, блокирају они што су контра власти, блокира власт, односно они који је подржавају показујући да се боре против блокада. Ко разуме, схватиће.
Знате ону причу када се у једну теглу ставе црни и црвени мрави. Они живе мирно једни поред других и ништа се не дешава. Али, чим неко продрма теглу, мрави помисле да су их напали они други, па почињу да се међусобно боре и убијају, иако је ”кривац” онај који је продрмао теглу. Ово, према доступним подацима, није резултат документованог истраживања, већ друштвено-филозофска метафора са поруком да се често људи, групе људи или народи сукобљавају јер мисле да их напада неко други, док је прави узрок спољашња манипулација односно онај ко ”дрма теглу”. Памтимо, ваљда, деведесете када је тегла ”дрмана” готово по целој бившој Југи. Поента би била да треба укључити вијуге, не дозволити да те било ко завади с родитељима, братом, комшијом, колегом или другом групом људи и увек пре реакције размислити ко нам ”дрма теглу” и има корист од сукоба.
Нажалост, многи људи су као и мрави у тегли, могу мирно живети једни поред других, али кад неко ”продрма теглу”, пробуди страх, несигурност, лако почну да се међусобно окривљују, улазе у сукобе вербалне или физичке, без размишљања о томе ко је или шта је прави узрок. Било би добро користити главу, пажљиво филтрирати информације, показати кичму и гледати не у сутра, или прекосутра, него пар година унапред шта ће бити последице сукоба, и, пре свега, упорног одбијања реалности оних који највише на њу утичу. Где има воље, има и решења, а код нормалних људи до њих се долази разговором, али само између људи који се уважавају, односно не вређају, играју фер и немају нечасне намере. У супротном – тешко.
Пре празних прича и обећања, нереалних нада, излизаних парола, претњи, тешких речи и јаловог ”мудровања”, било би више него сврсисходно утврдити ко ”дрма теглу”. Нисмо ваљда мрави или мишеви, зар не?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
