НАШИ СМО – Знам те пушко…
Много сам се разочарао у њега, или њу, често чујем ових дана људе како говоре о пријатељима, фамилији, колегама, или онима који обављају неке функције на локалу или шире. Деловао је одмерено, културно, мирно, шта ли се десило да се сад овако понаша, или је све била глума, а тек сада је избило право лице, да ли сам био слеп код очију. Тако изгледају све чешћи коментари о људима који нису исти као што су били пре свега овога што нам се дешава последњих неколико месеци.
Осим борбе око наследства, међе или развода брака, ништа не пробуди у човеку толико лоших страна као проклета политика. Погубе се неки, понесе их страст, страх, корист, ситни ћар, па просто побрљаве, погазе себе, или једноствано из њих избије све оно што су и иначе носили у себи, али је у колико-толико нормалним условима било брижљиво ушушкано испод њихове пријатне спољашности. Промене се људи па не личе више на себе.
Данас, на штету таквих, сви све снимају па се очас посла појаве на друштвеним мрежама и оно што би некада чуло или видело пар људи, сада сазна гомила знаних и незнаних. Сретнеш после те, до јуче по твојој процени фине људе за које се испоставило да баш то и нису, а они крију поглед, јаве се у пролазу и журе. Буде ти непријатно што видиш колико је непријатно њима. Не свима, неки мисле да су неуништви, па им после буђење буде болније. Има она ”Знам те пушко кад си пиштољ била” и та боли те понесене, острашћене који су умислили да су неко или нешто што у ствари нису.
Нико, додуше, не зна како је некоме док не ”обује његове ципеле”, док не живи у његовој средини, у истим околностима и притисцима, растрзаности између жеља и могућности, можда би био исти или гори, јер људи су веома кварљива роба. Данас, чини се, више него икада. Све негативно што чине крију под речима ”тако раде сви”, ”кад могу они, могу и ја”, или под неким ”вишим циљевима” и слично дубоко свесни да то нису оправдања већ изговори. Мењају се погледи у разним околностима. Оно што некоме заврши у смећу, на пример бачени комад бајатог хлеба гладноме може бити најслађи оброк. Околности мењају ставове. Знате онај део из “Клаустрофобичне комедије” кад разговарају Сава и милиционер Вуле?
…Све зависи, мој Вуле, шта је ђубре… Један мој комшија, иначе баш господин човек, кренуо уочи Нове године да баци ђубре. Лифт се заглавио, а ови што га одглављују отишли на дочек. Кад су га ослободили после два дана, човек појео све што је понео да баци.
Ђубре?
Било ђубре док није огладнио. Сутрадан, по заглављивању, почео да пребира по кесама: ово још може да се једе, ово није ђубре, ово јесте, ово није… Први дан. Други дан све појео. Нашли га с празним кесама…
Тако је у животу. Тешка времена мењају људе, тада многи покажу права лица из разноразних разлога. Неко верује у нешто, таквих је најмање, већина има интереса за то што ради, а многи ту ”ништа не би дирали” јер им је тешко да изађу из зоне комфора, а обично такви имају гомилу примедаба, замерки и дефетистичких ставова, али ниједно решење проблема. Они су изнад ситуације, само што њу за то није брига па и њих меље кад дође време.
Чуди ме краткоћа памети људи, наивност да буду сваки пут преварени на исти начин, да гутају празне приче и верују у Деда Мраза. Гледаш одрасле људе, незреле као деца, наивне, или нешто горе, и не верујеш. Стварност се преврће, изврће, окреће наглавачке, а истина гине на првом кораку сваки дан. Спинује се све у шеснаест, ”пумпа” са свих страна без бојазни да препумпано може и да пукне. Троши се време као да га имамо напретек, негде у резерви да захватимо кад нам зафали. Још само фали нека анкета попут оне из ратних деведесетих са питањем ”Да ли сте за мир?”. Ко би нормалан одговорио негативно у регуларним условима. Али заглављеном у лифту смеће постаје храна, а угроженом, обесправљеном, уплашеном отпор једини излаз када је уз зид притеран. Све зависи од околности, циљева, жеља и кичме. Бескичмењаке савијање не боли, оне друге да јер желе да буду усправни и незаглављени у лифту, са смећем. И све је то људски, или баш увек и није.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
