НАШИ СМО – Југоносталгија?
Да на улазу у зграду Полицијске станице у Лозници нема грба некадашње ФНРЈ (Федеративне Народне Републике Југославије), од 1963. СФРЈ (Социјалистичке Федеративне Републике Југославије), можда још понеког преживелог симбола и прегршт сећања оних који су у тој земљи живели, данас би било скоро немогуће младима објаснити да су многи од нас баш у тој држави рођени, школовали се и живели. Боље или лошије, енигма је која се често клацка на тасовима реалности, али да је постојао другачији систем вредности и односа међу самим људима, без обзира на републику из које су, то се не може оспорити.
Овај летњи период је више од три деценије време у години када се средовечни најчешће подсете својих годишњих одмора, летовања и безбрижног путовања широм бивше домовине, али, без обзира на то да ли је реч о носталгији или “жалу за младости”, већина тих прича је заснована на истини и личним искуствима. Многи од нас, који смо зашли у шесту деценију живота, осетили су “чари” братства и јединства, летовања на Јадрану од Копра до Улциња, али и сву лудост деведесетих, одлазак на ратишта и кидање старих нити с прошлошћу.
У том периоду смо почели и да се расправљамо са својим родитељима, који су послератна или предратна деца (Другог светског рата), убеђујући их да је све то била само лаж и да је бајка у којој су они стасавали, запошљавали се, женили и породице стварали, добијали станове или кредите за градњу куће, само балон од сапунице који је пао до пода и лагано се распрснуо. Њихове приче о безбрижном и редовном летовању смо омаловажавали тиме да док су они на море путовали “фићама” или “заставама”, камповали и купали се на скоро дивљим плажама, њихови директори су возили “опеле”, “фијате” или “мерцедесе”, одмарајући се у хотелима с више звездица.
Југославије одавно нема, али полемике и даље постоје, неки се са сетом сећају живота у земљи са шест република, а други држе до става да ни тада никоме није било баш “све потаман”. Многи од нас су и својој деци, рођеној деведесетих година или касније, барем једном одговорили на питање – Како се живело у тој Југославији? Нема сумње да су међу одговорима биле реченице попут – Путовали смо на море без страха где ћемо застати да предахнемо, ноћу мало и одспавамо… Крух, хљеб или хлеб смо куповали у било којој пекари од Вардара до Триглава без бојазни да нас продавац неће разумети… Јаче фирме су имале своја одмаралишта на мору, где су радници по сменама летовали… Музика је повезивала људе а “нови талас” је изнедрио групе које и данас праве велике концерте и путују диљем бивше заједничке државе која се распала…
Данас, у време вештачке интелигенције (АИ), неки су се позабавили да добију одговор на питање како би људи живели сада да се Југославија одржала. Каже АИ да би у области економије имали “потенцијал снажног тржишта од 25 милиона људи” уз подсећање да је пре распада СФРЈ била међу “најразвијенијим земљама несврстаног света, са стабилним средњим слојем, јаком индустријом и јаким извозом, нарочито у земље Трећег света”…
Да је опстала, објашњава вештачка интелигенција, заједнички ресурси и инфраструктурна повезаност могли су створити “регионалног економског гиганта, по угледу на данашњу Пољску или чак Аустрију”. У смислу геополитичког положаја били бисмо “мост између Истока и Запада” и, као неутрална и суверена федерација са јаком дипломатском мрежом, вероватно бисмо играли улогу моста између ЕУ, Русије и Блиског Истока, слично као што то данас покушавају да раде Турска или Швајцарска”…
Ипак, постојали би и озбиљни изазови, указује АИ и истиче да “питање националних идентитета, језичких разлика и историјских тензија не би нестало”. Реформе би биле неопходне, попут “преласка из једнопартијског система у плурализам, јачања слобода медија и правосуђа”… На крају АИ закључује и то да “носталгија за Југославијом није само чежња за прошлошћу, већ и рефлексија на пропуштене могућности”.
Без претераног жала за прошлошћу и маштања да се “врати” Југославија, једино жалим то што се распала с толико рана, изгубљених живота, крви и ратних “олуја”.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
