НАШИ СМО – Комшије
Сви се слажемо да су добри комшијски односи веома важни, што би се рекло, и у добру и у злу. Комшија је ту да вам прискочи у помоћ када вам је она најпотребнија а ту је и да са вама подели неке најважније тренутке у вашем животу. Тако би требало, али је реалност често другачија.
Комшије на селу се туже око међе, ако кокошка или овца или неко друго живинче пређе у његово имање, ако сте посекли дрво које се налази на међи а нисте га питали, ако посадите дрво у близини ограде а нисте га питали, а у граду ако сте превише бучни у свом стану свеједно да ли се радујете или се свађате, ако га чудно погледате, смета им ако испред врата стана држите обућу (што јесте чудно).
Када су такви односи унутар једне зграде или села, шта онда очекивати од суседних држава. Зарад проширења територије, удара се свим силама по комшијама не гледајући на то да ли страдају мушкарци, жене или деца. Управо се пред нашим очима одвија егзодус једног народа, гледамо изгладнелу децу, костуре које само трен дели од смрти. Не тако давно, таква реалност одвијала се и на нашим просторима. Емитују нам ових дана документарни филм о логору “Јасеновац”, освежен играним филмом “Дара из Јасеновца”, и крв нам се леди у жилама (ко има нерве да гледа). Десиле су нам се после тога деведесете где је опет комшија ударио на комшију, у Хрватској, Босни, Херцеговини. Изнова и изнова се историја понавља, народи са ових простора никако да науче лекцију о суживоту, да је богатство једне државе у разноликости народа, језика, писма, вера и обичаја. Много нас је мало на овим подручјима да бисмо се истребљивали и затирали.
Ових дана, обележава се 30 година од протеривања Срба из Крајине у Хрватској, из места у којима је српско становништво било већинско. Хрвати ту своју “операцију” назваше “Олујом” и славе је војним парадирањем, славе је као “величанствени симбол ослобођења територије” од народа којег су избацили најпре из Устава своје земље као конститутивног, а потом, за пар дана и са територије. На другој страни, у Србији се овај датум обележава као егзодус српског народа, кроз тугу и сећање, са циљем да се овај гнусни догађај не заборави. Не треба да се заборави ни да је на простору данашње Хрватске 1846. живело више од два и по милиона Срба, да их је 1941. било 667 хиљада или 17,8 одсто укупног становништва. У међувремену су страдали у логорима, убијени, протерани, на силу покатоличени, побегли, да би их 1991. било 582 хиљаде.
После најновијег рата тамо је остало нешто мало више од 200 хиљада или 4,5 одсто укупног становништва. Уместо да с протоком година јача свест да се не може убијање две хиљаде и протеривање 250 хиљада људи сматрати победом, у Хрватској се дешава супротно. Уместо да достојанствено обележе овај догађај уз поштовање осећања и једног и другог народа, “модерна” Хрватска, која је без обзира на своју срамну историју (била је на страни зла) постала чланица Европске уније, одлучила се на најгору могућу солуцију – величање национализма, усташтва а кроз њега и некадашње злогласне НДХ.
Загревање је почело концертом у Загребу вољеног хрватског естрадног “уметника” са лепим српским именом Марко, којем је присуствовало пола милиона људи, углавном младих. “Најскупља” песма је она која почиње са “забрањеним” усташким поздравом “За дом спремни”, “Бојна Чавоглаве”: “Чујте српски добровољци, бандо, четници, стићи ће вас наша рука и у Србији”. Гледате ону децу, младе људе на концерту како певају злокобне стихове са стиснутим песницама и огрнути шаховницом (што је ок, то је њихова застава) и не можете да се не најежите, утрнете, чудите се политичарима што у младе главе усађују проклети национал-шовинизам који подразумева да се своје воли, а туђе мрзи. Зашто хрватски народ има вечити комплекс Србије, због њене богате, херојске прошлости, због њених кнежева, краљева, царева, површине коју је некада српска држава заузимала? Али, прошлост треба оставити иза себе и ићи даље, ка будућности у којој комшије треба да живе у миру, слози, добрим односима а не вечитој мржњи и коришћењу сваког погодног тренутка да се подметне нога како би сусјед поклекао или пао.
Концертом у Сињу Марко је са својом публиком, а уз благослов државне врхушке и католичке цркве, прославио и “Олују”. Добро у овом злу је да има доста оних који осуђују оваква иступања. У отвореном писму његов га земљак, учесник рата, комшија који га најбоље зна, назива дезертером. Како наводи, смета му што се Марко сетио да ратује кад је рат одавно био готов, те да је поделио народ у којем половина мисли да је лопов и послератни профитер који зарађује на туђим жртвама. Још када би то схватила већина хрватског народа, а посебно млади чија генерација треба коначно да “положи” ту историју како не би и они били “понављачи”.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
