НАШИ СМО – У се, на се и…
Сваки Србин требало би да прочита два штива, ”Чујте, Срби, чувајте се себе” и ”Књигу о Милутину”, а било би лепо да оне, ако већ нису, а мислим да нису, постану и део обавезне школске лектире. Можда тада не бисмо били овакви какви смо, а да се не лажемо, далеко смо од доброг. Мада волимо да мислимо о себи као најбољима, имамо често нереално високо мишљење, ипак није све тако сјајно. Нажалост, време у коме живимо иде у прилог томе. Волео бих да грешим, али ме стварност грубо убеђује у супротно.
Шта нам се десило да постанемо овако саможиви, самодовољни, незаинтересовани, да нас покрећу само интереси, новац, похлепа, неки ћар, да све више са подсмехом гледамо на оне који нису такви? Зашто је данас онај који се за нешто залаже, или неком помаже, без икаквог интереса, најпре сумњив, а када се утврди да заиста нешто чини за добро једне или више особа, онда добије дијагнозу да је будала, или веома глуп. Зашто је немогуће некоме помагати или се за нешто залагати због неких општих циљева, због оних генерација које ће доћи, гледати даље од тањира, новчаника, или неке некретнине?
Увек је било оних који би продали ”веру за вечеру”, пуна је историја примера, али никада није то био прихваћени образац понашања, није владала епидемија таквих. Увек је било глупих и подлих, злих, али никада то није показивано бесрамно као данас, никада није било да паметан ћути јер глуп галами. Повукли се знање, васпитање и пристојност пред неморалом, глупошћу, бахатошћу и грамзивошћу који мере немају. Само дај. Некада се знало, буде свађе, буде гледања испод ока у комшију или фамилију, али када се надвије општа опасност по кућу, земљу, воду, и ваздух, по живот, све се заборавља и стаје у заједнички фронт. Свађе и размирице се оставе по страни док се брани кућни праг. После, ко претекне, нека настави где је стао. Данас не. За неколико пишљивих ари земље, за неколико десетина хиљада евра, неки су спремни на све. Оправдање је просто – тако су и други, као да баш мој ар, или, у време избора, глас, одлучује, и сличне ствари да се опере и умири и оно мало преостале савести и срамоте, ако је остала у траговима.
Неки народ који има све оно што има наш у земљи Србији чувао би то као зеницу ока свога, што рече један човек давно. Не би се полакомио на обећања, празне приче, куле и градове, и наравно новац. Схватио би шта му се спрема, а данас ни то није тешко уклавирити, примера по свету колико хоћеш. Паметном је јасно да ће за коју деценију највреднија валута бити вода, здрава земља и чист ваздух. Џаба све ако си жедан и гладан, не једу се ни станови, ни аутомобили, ни накит, ни скупоцена обућа и одећа. Свакоме треба вода, земља и ваздух, осим уколико нисам нешто пропустио ових дана, али неки мисле да могу без тога. Неће да се боре за оно што имају уверени да је најважнији ”напредак”, иако им се са Запада лепо каже да су изабрани да буду упропашћени како би неки тамо очували чисту животну средину, а, наравно, све то што нам нуде заузврат чине за ”наше добро”.
Неко рече – “Искључи телевизор, укључи мозак”, али је потребно то хтети, а онда и имати мозак који може и хоће да размишља. Лакше је добити готово мишљење ”одозго” и држати се тога. Кад забрљаш, ниси крив, тако ти ”они рекли” па те преварили. Цврц. Седиш у кафићу, кулираш, а неке ”будале” се нешто буне иако је ”све то готова ствар”, где ћеш на толику силу. Замислите 1914. или 1941. да су наши преци имали такав став кад је сила заиста била опасно силна. Пре сто година овде су цењени људи, паметни, поштени, добри домаћини, са душом и образом, лопови и преваранти називани су тако, а не ”сналажљиви”, знало се ко је ко и шта је шта. Постојао је систем вредности који је данас накарадан и у коме вредности нема.
Није све у ономе – У се, на се и пода се. ”Мој деда није енглески знао и није знао за факултете. Али је знао да воли људе, да буде човек, васпита дете. Мој деда није имао новце, ни скупа кола, нити гаражу. Али је знао да слуша птице, и да преведе, шта оне кажу. Мој деда није љубиозлато.Не беше новца да срце прода. Ал’ увек беше захвалан Небу, знајући кол’ко вреди слобода. Мој деда није ишао нигде,ван родног села и родних њива. Али је знао да буде срећан. Смеје се, пева. И да ужива…” каже у песми ”Мој деда није енглески знао”, Марко С. Марковић, па ко разуме, схватиће.
Да нам је више оваквих деда данас, боље би нам било. Мислите о томе, не боли, а и бесплатно је. Можда буде корисно.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
