НАШИ СМО – Снови
Вероватно се свима дешавало, чешће или ређе, да сањате снове који вас узнемире, направе од спавања кошмар па вам буђење дође као спас и враћање у стварност. Јава, чак и каква је данас, после тога буде као мајчин загрљај беби док јој расту први зуби. То су снови у којима све видите до најмањих детаља, чујете сваки глас, разазнајете чији је чак и ако не видите тога ко говори, или срећете људе које не познајете, али и неке драге који су већ напустили овај свет и одавно шетају двориштем “сабирног центра”.
Оно што је неизбежно, то је лош осећај који имате током скоро целог дана када наставите живот после буђења. Углавном је то слично осећају какав је после цепања десетак кубика дрва, копања канала или, како се то каже, као да вас је “ваљак прегазио”. Нажалост, такви снови се разраде баш пред зору, када вам је “најслађе” да спавате и онда, хтели – не хтели, устајете и покушавате да избришете из сећања све те ружне слике и уђете у јаву, ма каква била.
Нажалост, све оно што нам се данас стварно дешава, што није сан, као да је тежак кошмар који не попушта, иако сте широм отворили очи, штипнули се за образ и схватили да сте заправо будни. Немогуће је све то заобићи и живот претворити у најнормалнију маштарију о летовању, заласку сунца на хоризонту мора или само планирање одласка на одмор. Све то је политика надјачала, а ова реалност као да и нема више изненађења јер смо сва чуда света већ доживели, или нам се само тако чини.
Пре пет година смо у ово време још увек били под стресом пређашњег карантина због ковида-19, а реч корона одзвања и данас док се срећемо са низом нових актуелних израза попут блокадери, ћацији и ћациленд или, сачувај боже, студенти који желе да уче и они други, исто студенти, који би требало да су такође жељни знања.
Из таквог кошмарног сна мало ме изместио текст који сам недавно прочитао о професору Алмиру Бадњевићу, редовном члану Међународне академије наука и уметности БИХ, који се према подацима Станфорд универзитета налази међу два одсто најцитиранијих научника у свету. Како се наводи, он је рекао да су некада људи “стајали пред знањем као пред светињом” и да су “говорили тихо а слушали пажљиво“. Можда је знање у било којој области данас баш зато у кризи јер нико никога не слуша и не чује.
Вели још професор – ”Знање је било дар, а учени човек светионик у магли незнања. Његова реч се није пратила због броја лајкова, већ због тежине истине коју носи. Данас… данас више нико не пита шта знаш, већ колико си уверљив, колико звучиш ‘самопоуздано’, колико пута си био виђен, а не колико пута си био у праву. Незнање је изгубило стид. Устало је, обукло одело, узело микрофон, и прогласило се гласом народа. У времену када су мишљења заменила знање, а бука утишала разум, више није проблем што људи не знају. Проблем је што не желе да знају. Јер лакше је пливати у плиткој води. Нема дубине која прети, нема тишине која тражи мисао, нема огледала које тражи истину. И тако паметни ћуте, да не би морали да се преводе у језик који је сам по себи увреда за разум. Јер данас се не тражи јасноћа, тражи се поједностављење до тачке апсурда. Ако си превише дубок, ‘ниси приступачан’. Ако говориш истину, ‘ниси флексибилан’. Ако знаш, ‘арогантан си’. Више није ствар ко зна, већ коме се верује. А верује се ономе ко не узнемирава. Ко не тражи труд. Ко не постављапитања. Ко је, како то рече један мудар човек, ‘неоптерећен знањем’. Некада су паметни учили глупе. Данас глупи уче паметне како да ћуте. И то не зато што имају аргумент. Већ зато што имају већину. Али већина не значи истину. Бука не значизначење. И присутност не значи вредност. Зато можда живимо у најопаснијем од свих времена, времену када глупост више не тражи да се крије, него да се поштује“.
Ове речи заиста разбуђују, али, да ли су довољне да врате људе у колосек нормалности, тешко је рећи. После кошмарног сна, једноставно, хтео сам само да их са вама поделим и цитирам професора.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
