НАШИ СМО – Тунел
Логично и очекивано је да се на крају сваког тунела налази светло, у зависности од његове дужине угледа се пре или касније, али изгледа да има и тунела у којима се пре нађе дрекавац него излаз. Не, није реч о Муњином брду, већ о тунелу у који смо крочили колективно и уместо да хитамо ка ”светлу на крају” бауљамо по њему западајући, изгледа, у све већу таму.
Постали смо земља апсурда, неразумевања, нетрпељивости, шампиони подела, барутана у којој неки глуме ватрогасце и искру пожара гасе бензином не хајући од онога што после тога следи. Замислите да сте неки странац тек ”пао са Марса” и немате појма где сте. Потражите информације на ТВ-у или друштвеним мрежама и од онога што видите, чујете, или прочитате доживите колапс мозга. Курцшлус. На једним медијима само позитива уз ред оних који нам упорно подмећу ноге и не желе добро, али џаба, не може се чекићем на багер. На другима зло и наопако. Иста земља, исто време, али све супротно. Неострашћени странац ништа не капира. Као ни многи одавде.
Како је, на пример, могуће да исто вече код семафора на шеталишту група људи, углавном средњих година, блокира саобраћај, а на пар метара од њих, са обе стране, неки други људи седе у баштама кафића, мирно пију кафу и сокове. Уколико они први дувају у пиштаљке кивни на страдања у Палестини да човек и схвати. Ове што седе и пију баш брига за тамо неки рат, али ови први се буне убеђени да у њиховој заједничкој земљи нешто није у реду, а ови други кулирају као да је све савршено. Како је то могуће, толико опречна виђења о истој ствари у исто време, једнима Швајцарска, другима Блиски исток. Једни не могу да спавају после гледања снимака ”сусрета” полиције и ”блокадера”, други воле што ”раде” пендреци. Иста земља, исти народ, а коментари као да су вековни крвни непријатељи. Подељеност до бола.
Докле смо стигли када неки лик који од новинарства једино има Н у имену, са своје, јелте, телевизије, позива да се његовим младим сународницима ломе ребра, да се шаљу у лудницу и слично. Где то има? Какве ми све глупости и гадости слушамо последњих месеци то је за рубрику ”веровали или не”, али и гледање сцена насиља одличан пут за колективну трауму, озбиљно оштећење менталног здравља. Ко га је сачувао током деведесетих, сад може да пише пропало. Што каже онај графит – Ко овде не полуди, тај није нормалан. Где је нека рука помирења, где је неки прави ватрогасац да гаси пожар, док још није све однео враг? Има ли таквога? Или ћемо да се ћерамо па ко преживи, причаће?
Посебна прича су они који у свом овом хаосу кулирају, живе као да су на острву, њих ”не занима политика”, ”гледају своја посла” и слични фазони. Они би само да нико не ремети њихов комфор, а около грмело, севало, није битно, немој да ми реметиш дневну рутину. Такви су или велики кулери, или… да не псујем. Свако добронамеран види да добро није, бауљамо по оном тунелу упорно. Може се полемисати ко је у праву, али неке ствари су неумитне. Биологија чини своје. Старији су све ближи ”вечним ловиштима”, а пред младима су најбоље године живота. Ову земљу, коју, јелте, сви много воле и све раде за њу, за неких пет, десет година водиће данашња младост, свидело се то некоме или не. Будућност је у њиховим рукама, јер, како оно беше, ”на младима свет остаје”, или је и то промењено неком уредбом, али нисмо обавештени.
Досада још није посетила Србију, неизвесност је редован гост, шта ће бити за месец, два, а тек годину, две, нико поуздано не зна. Врело је лето, али је клизаво на све стране, неко ће пасти, неко ће избалансирати, али ћемо сви бити на губитку и већ јесмо. Требаће времена да се унормалимо, сложимо око основних ствари, подсетимо божјих заповести и бар мало заличимо на претке што су крварили по Церу или Албанији. Они се због Србије, за коју су пали, не окрећу у гробу, него су на центрифуги кад виде шта им чине потомци.
Прочитах ових дана мисао – ”Сви су добри у дубини душе, само је дубина свима различита”, нажалост, неки имају рупу без дна. Хоћемо ли и кад из тунела изаћи, зависи од нас, Европу и свет осим ”брижних” саопштења ионако није брига. Кад су имуни на онолико убијање по Блиском истоку, зашто би их бринуле наше чарке. Њима је и Томпсон ОК. И тако, у нашем тунелу усред мрака не сија ни петокрака, за сада. Хоћемо ли, кад и по којој цени стићи до светла, не зна се. Тренутно стање је – црно па се не види.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
