НАШИ СМО – Дупликати
Као клинцима, многима од нас није промакло скупљање сличица за разноразне албуме, од светских првенстава у фудбалу, преко формуле један, до животињског царства, Дизнијевих и јунака из домаће серије “Отписани”. Кесице које су се продавале на киоску биле су најизазовније благо и њих смо с пажњом и усхићењем отварали у нади да неће бити дупликата. Срећа па су и ти дупликати сличица имали вредност јер су се користили за размену са другим сакупљачима, али и за игрице пар-непар или тапке.
Дупликати су били актуелни и међу љубитељима грамофонских плоча јер се често за рођендан добијало од родбине и другара по неколико истих. И оне су могле да се мењају, баш као и данас када су се плоче вратиле у моду и слушане су скоро као некада. И такви дупликати су имали и имају вредност.
Данас тугаљиво гледамо неку другу врсту дупликата, углавном сачињених од живих људи, подељених у различите таборе, мотивисане политиком и дневним дешавањима у друштву и, практично, без неке реалне вредности. У то смо се уверили за Видовдан, празник око којег би требало да се збрајамо, уједињујемо, а не да се цепамо и бијемо. Протеклог викенда се показало велико разједињење, а поменутих дупликата било је на сваком кораку. У истом дану на две кључне тачке у српској престоници два скупа. Један организовали студенти и народ који их подржава у борби за права којима стреме, а други актуелна власт са својим присталицама и онима који оне прве називају блокадерима, анти-Србима, терористима и непријатељима државе у којој живе. Исти народ а два потпуно супротна света.
А онда, све оне што су студенти месецима имали као подршку, обезбедили су и ови други па смо на улицама Београда гледали дупликате мотоциклиста, ратних ветерана и застава које су и једни и други носили и њима махали. Дупли је био и програм, испред Народне скупштине “књижевно вече” са низом говорника међу којима је било и оних у озбиљним годинама који су износили констатације да су за све недаће од првог новембра криви управо они који од тог дана протестују на улицама. Тврдње да су сваки корак унапред осмислили “мрзитељи Србије”, од трагедије у Новом Саду до мартовског и видовданског “тероризма” на улицама, не бисмо смели прихватати као озбиљне јер су саме по себи трагикомичне.
Друго окупљање било је на Славији. Оно што су тражили организатори овог скупа, унапред је било одбачено и пре него су се окупли, а власт је додатно распиривала пожар, као ветар на лозничкој депонији, најавама о коначном гашењу “обојене револуције” и некаквој “победи”. Шта се дешавало после девет увече, могло се видети и на телевизији, а оцену о томе свако може да даје по сопственом резону комплетног стања у земљи.
Оно што остаје као лебдеће питање у ваздуху то је да ли би српска полиција под неким другим околностима и уз другачију команду исто поступала и да је на “другој страни”? Да ли би штитила оне пред којима је стајала у кордонима с панцирима, шлемовима, штитницима и батинама? Где је та тачка пресека после које бисмо добили и дупликат полиције, само окренуте на контра страну? Леђима испред студената и народа који је уз студенте, а лицем у лице према онима који јој сада издају наређења. Чудна су то питања, али их треба повремено поставити, макар себи самом, чисто ради боље анализе стања које је, благо речено, потпуно ненормално.
Оно што свакако нема свој дупликат, то је живот и зато је грехота што га трошимо као да ћемо га ретуширати и обојити нијансама које ће бити мање сиве од постојећих, а онда га покренути испочетка. Не, нема репризе, а да све може бити “ружичасто” само је варка и добро одигран коцкарски потез оних којима је добитак било које врсте приоритет у односу на народно благостање, мир и реалну слободу. Не постоји дупликат живота. Један је и оригиналан. Као и младост, која се не понавља.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
