НАШИ СМО – Мача чај
На ”Дану Јапана” показано је како Јапанци спремају мача чај и у том, наизглед, једноставном чину чини ми се да схватих зашто су они, углавном, увек тихи, мирни, скромни и уравнотежени Није то по нашки, загреј воду, убаци кесицу неког чаја у шољу, сипај врелу воду, заслади или не, па испиј и готово. Сваки потез тог ритуалног припремања чаја има значење, след, и нема журбе. Објасни Јапанац и да се чај приликом спремања не меша у круг, већ у облику слова М. Што би рекла реклама – ”није свеједно”.
Јесу ти Јапанци технолошки напредна нација, много раде, али су остали везани за традицију и поштују је, држе се својих начела и обичаја и нису устукнули пред брзином модерног живота. Нашли су баланс. Није чудо да је Јапан земља чији становници имају најдужи животни век у свету, живе у просеку 81,5 година, жене 85, мушкарци 77,8. Утиче на то генетика, исхрана, једу доста рибе, али најпре стање духа. Шта вам прво доктор каже – чувајте се стреса (озбиљноооо), а они су га изгледа чувањем древних навика и ритуала максимално амортизовали.
То спремање чаја траје, покрети нису брзи, има све свој редослед. Одвоје време за себе, свој мир, нађу предах да врате равнотежу. Давно је било када ми је један сељак рекао да човек мора да нађе времена за предах. ”Ако не можеш бар једном седмично да одвојиш сат, два да опуштено седнеш испред сеоске продавнице па са комшијама, уз неко пиво, натенане, разбистриш домаћу и светску политику и сеоска дешавања, онда пиши пропало. Појешће те живот, нећеш ни приметити”.
Али није Србија Јапан. Овде се за седмицу деси ствари као у некој држави за пола године, ма годину. Много ненормалности нам је постало нормално, на улици, у школи, музици, политици, спорту, малтене свуда. Освајале су нас ненормалности постепено, неприметно, схваћене неозбиљно, као небитне и лако решиве па се то запатило као коров у њиви. Као бубашвабе, или нека слична досада које сад не можеш да се решиш, а хтео би. Једна дуговечна бака ми је на питање о тајни њене крепкости и бистрине ума казала да не гледа телевизију, ако ћемо поштено, рече и да је дуго удовица, али ајд сад. Стварно, кад човек погледа шта је на екрану, разуме шта рече. Гомила глупости, лажи, обмана, полустина и ликова који некада не би могли да прођу поред зграде телевизије, а камоли да ”искачу” са ”малих екрана”.
Каквих ту има тровачница, за медаљу, објективних нема, свако вуче на своју страну, а тек водитељи и гости, да се нормалан прекрсти и левом и десном. Хоћеш да гледаш Скупштину, ”представнике народа”, част изузецима, али ако су то представници, онда смо га угасили. често је речник у некој биртији на вишем интелектуалном, културном и сваком другом нивоу него тамо. Шта се ту све чује, како се понаша, како се врли посланици ”часте” да се и кочијаши, оцрњени као највећи псовачи, постиде. Ајде све то гледај, па немој да се стресираш ни што је трешња на пијаци хиљадарка за килограм, продавана и на комад, а некад је брали у пролазу.
Можда буде лакше кад видимо да су сви полудели. Ратују Руси и Украјинци, Израел удара где стигне, па је у игри и Иран. Докле је свет стигао кад видим слику – ноћ, башта ресторана, саксофониста свира, а људи телефонима снимају како иранске ракете падају по Тел Авиву. Ало, неко тамо гине док ви ловите снимке за друштвене мреже.
Ајде буди у Србији смирен као Јапанац кад видиш да се младост буни, да су универзитетски професори на улици, да су свако мало неки путеви и раскрснице блокирани, где се људи вређају, отуђују због различитих политичких ставова, где нема светла на крају тунела који је све мрачнији, иако све стране верују да ће сванути још мало јер је ”најмрачније пред зору” и тако то. Где они којима се не свиђа постојеће удружење у њиховом еснафу праве паралелно, а сви као да заборављају да се не може направити паралелни живот. Он је један, овде и сада.
За јапански животни век треба угасити ТВ, не гледати друштвене мреже (то је тек стециште будала свих нивоа, стручњака опште праксе и вређаоница на кубик), већ наћи склониште од буке и посветити се свом мача (није то што сте помислили) чају. Може да се меша и укруг, само је важно да може да се кулира, нигде не жури, слуша тишина и мисли ставе у лер. Неће свет пропасти за то мало времена што нисмо у игри. Нема живот репризу, као ни наши живци. Све буде и прође. Важно је бити човек и ваљати онима због и за које живите, а остали како хоће. Толико.
Одох на чај, промешан у облику слова М. Без журбе, па можда добацим до 80 банки, а то је сад у Србији као читав век.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
