НАШИ СМО – Матуранти
Када су недавно лознички матуранти прошетали градом, обележавајући тако завршетак средње школе, слика је била знатно другачија него ранијих година. Обично су њихови дефилеи улицама били бучнији, трубачи су их пратили у корак, а кружни ток на Тргу Вука Караџића претварао се у секунди у полигон за највеће народно коло у које су се често хватали и пролазници, делећи радост са свршеним средњошколцима.
Ове године било је ужичког кола и друге музике с разгласа у парку на Тргу Јована Цвијића, док се шетња одвијала скоро у потпуној тишини. И сам ход матураната није одавао усхићеност пред нове животне авантуре, више је личио на ход радничке класе која се после осам сати у фабрици уморна враћа кући. Можда то и није чудно с обзиром на то шта им је ова школска година донела.
Тачно је да практично нису ни имали нормалну наставу, поготово у другом полугодишту, али умор (или, како би они то рекли смор) их је стигао, очигледно, од свих актуелних препуцавања. Од надмудривања просвете и државе ко је бољи, ко воли да учи, а коме је до нечег другог, од дувања у пиштаљке и трубе, протестних ходања, можда и парола и застава које су многи од њих носили на том вапају за правдом и нормалним друштвеним системом. Потребом да им отаџбина обезбедити сигурну будућност испуњену усавршавањем, образовањем и запослењем после школовања, а не да им уз диплому неко тражи потпис на приступници у неку политичку странку, или нешто друго.
Оно што је осликавало јединство матураната, једнакост барем у овом свечаном дану када излазе из ђачких клупа, била је гардероба. Мајице различитих боја с именима школе у коју су ишли, па чак и шортсеви у које су биле одевене многе девојке. Подсетили су на тренутак нас старије на време бригадира и омладинских радних акција, када су млади имали исте акцијашке униформе, амблеме својих бригада на блузама и мајицама, или школске кецеље у које смо били одевени од првог до осмог разреда, а, богами, и касније у средњој. Већина је била плава као обележје радне опреме у школи, али било је и зелених и бордо, чак не једнобразног кроја већ како се који родитељ сналазио да обуче свог ђака.
Можда оно и ово време данас немају друге сличности, али оно што свако време краси јесте младост. Године у којима се дете претвара у одраслу особу која ће морати да чини нове кораке самостално, да добро мисли о свему и буде одговорна, период је у ком се човеку чини да може све, и може све. Неке генерације тај период одремају, а неке, као ове данашње, распале пламен који се не гаси док се на крају тунела не угледа трачак светла и макар зрно слободе. Често ову последњу реч неки употребљавају рутински, да би попунили устаљене политичке говоре, да би “испуцали” све оне фразе научене на страначким “академијама”, ботујући по друштвеним мрежама и не схватајући суштину значења тих седам слова спојених у целину којом се означава достојан живот у најширем смислу.
Матуранти који ће 2025. годину обележавати за десет, двадесет или педесет лета имају шансу да о њој и тада говоре с поносом. Да је се сећају по делима која су тада чинили, препричавају својим клинцима или унуцима да је од њих те двадесет пете све зависило и да су својом истрајношћу обезбедили себи нормалан наставак живота и тек започете младости. Било би лепо да се по добру сете године коју су неки називали “обојеном револуцијом”, да с поносом кажу ко је на крају “победио” у тој нелогичној борби између оних који не дају Србију и оних који такође нису желели да је дају, само се свако борио својим средствима.
Садашњим матурантима треба пожелети да се упишу на факултет, да га успешно заврше и нађу радно место, да им се не понављају 1968. или 2025. година, ни њима, нити њиховој деци која ће доћи да дограђују започете темеље борбе за боље друштво. Да на прослави десет година матуре кажу нама који тада будемо на почетку пензионерских дана – ето, уживајте у наредним деценијама заслуженог одмора, у миру и бољем друштву које смо некада давно стварали, ми, тада матуранти, али и ви, људи у зрелим годинама.
Децо, срећно вам било и хвала унапред!
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
