ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД МАТУРЕ – Гимназијалци с великим амбицијама
Бивши ученици Гимназије „Вук Караџић“, који су пре шест деценија матурирали и отиснули се у живот, окупили су се данас испред своје школе како би обележили овај велики и леп јубилеј. Зборно место било им је испод чувеног мозаика изнад улазних врата у стари део зграде и према казивању већине, сунчан дан им је само додатно обојио овај емотиван сусрет.
– Ми смо генерација која је завршила гимназију 1965. године и према мојим сазнањима и статистици школе, реч је о једној од најуспешнијих уопште која је прошла кроз ову школу. То су све врло амбициозни људи, пошто су и живели у времену у којем је амбиција била најважнија област, а која тражи непрестано учење и усавршавање. Схватили смо то и разумели у оним околностима и зато дочекасмо и 60 година од велике матуре – каже Љубомир Ћорилић, признати књижевник, један од „старих матураната“.
Испричао нам је да у овој успешној генерацији има свих струка и да само три ученика, колико се сећа, нису завршила факултет. Остали су позавршавали најзначајније факултете и међу њима има и оних који су веома успешни као професионалци. Бивши гимназијалци с поносом истичу да је било неколико веома даровитих ученика за математику који су то показали и током гимназије, као и оних који су лако и успешно савладавали социологију, друштвену науку која је баш тих година, у њиховој генерацији, и уведена као предмет у гимназији. Успешно су неки студирали физику, бавили се финансисјким пословима, један је био и директор Београдске банке.
– Та генерација је у том времену схватила да мора да учи и дан данас, иако смо у пензији, многи од нас су и даље активни у друштвеним пословима, посебно у култури и уметности. И сам се бавим књижевношћу годинама, а и сада стварам, пишем књижевне критике, рецензије и тако даље. Пуно ми је срце када видим да нас, ипак, има још увек оволико јер много њих је отишло заувек. У овој генерацији је до данас преживело око 50 одсто ђака. Матурирало је око 120 гимназијалаца у четири одељења, а у неким одељењима било је и по 36 ученика – сећа се Ћорилић.
И други истичу да су се с радошћу окупили како би се подсетили на ђачке дане и да је култура сећања важна и да је треба неговати, не само овако, генерацијски, него и када је реч о националним задацима које обављају током професионалног или уметничког живота.
– Срећна сам што обележавамо 60 година од матуре и што сам то доживела. Желела сам да уђем у своју школу, видим старе просторије и вратим се у младост, али, ето, нажалост, данас није имао ко да отвори врата и ускраћена сам за тај доживљај. Иначе, завршила сам Машински факултет, радила као пројектант у Београду, а сада сам у пензији и уживам у томе. Живим у Београду, али лето проводим у Бањи Ковиљачи и, како сам старија, све ме више везује завичај, Ковиљача и Лозница – каже Милена Алексић Мајсторовић.
За заједничко фотографисање, пре одласка у оближњи ресторан на кафу, пиће и дружење, Мирослав Мајкић је обезбедио и један школски дневник, у којем су сачуване оцене, наставне јединице и много других успомена чија вредност је сваке наредне године све већа.
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
