ЉУДИ ЗА ПРИМЕР: МИРОСЛАВ МИЛЕ МИЛАНОВИЋ – Кад је тешко, зови Мила
Када је као дечак пикао лопту са другарима на пољани, Мирослав Милановић, којег сви кратко зову Миле, није ни помишљао да ће управо фудбал бити “центар света” око којег ће се читав његов живот одвијати. Почео је као фудбалер, а потом наставио као тренер. Причало се “да поред Мила лопта може да прође али играч никако”. Ретко ко као он може да се похвали тако богатом каријером – један од најбољих фудбалера Лознице и овог краја у историји, један од најбољих фудбалера Српске лиге у историји, један од најбољих тренера у историји – шта човек да пожели више.
Да поменемо само неке од награда, признања и функција (не можемо све јер би много простора заузело): Плакета ФСС за допринос развоју фудбала, два пута добио Плакету за најбољих десет спортиста региона “Глас Подриња”, најбољи спортиста града, признање за изузетан допринос развоју фудбала у ФК Лозница, признање ФК Дрина за развој спорта у Зворнику, председник Удружења фудбалских тренера западне Србије, пет година био члан Извршног одбора Фудбалског савеза Србије и Црне Горе…
Присећајући се почетака, каже да у време његовог детињства у Лозници није ништа постојало осим спорта, било је само једно игралиште иза “Партизана”, данашње “Соколане”, које се после преселило на Лагатор. Нови стадион ”Лагатор” је сада четврто игралиште на којем, каже, “није играо и није ниједан клуб водио”, али је ово велелепно здање које може да прими више од 8.000 навијача, отворио заједно са Драганом Џајићем, председником ФСС, што је за њега представљало изузетну част.
– У поређењу са данашњим условима, у време моје младости ситуација је била катастрофална. Имали смо само две-три лопте а сада сваки играч има своју – додаје он.
Овај заљубљеник у фудбал са којим другује више од пола века, рођен је пре 77 година у Доњој Трешњици, а брат и сестра у Амајићу јер му се отац, који је био учитељ, селио из места у место “где га држава пошаље”. После годину дана селе су у Трбушницу где остаје пет година. а након тога долазе у Лозницу где је завршио основну школу и гимназију.
– Фудбал сам почео рано да играм, најпре за омладинце, нижих категорија тада није било, а у исто време сам играо и фудбал и рукомет. За први тим Лознице званично сам почео да играм од 1967, наредне године ушли смо у Српску лигу и од тада до краја каријере био сам играч Лознице. У Српској лиги у којој је Лозница била осамнаест, играо сам укупно 15 година. За наш успех и фудбалски стаж заслужан је и Божидар Кићовић, легенда спортског новинарства, који нас је увек подржавао – посебно истиче Миле.
За ФК Лозница одиграо је тачно 353 утакмице и други је по броју одиграних утакмица у Српској лиги свих времена. Испред њега је Томислав Меловић који је играо за београдске клубове Раднички и Раковицу. Био је на позицији халфа или центархалфа, па иако је био одбрамбени играч, давао је голове а један му је посебно драг. У питању је дуел са Слободом из Ужица у којем су Ужичани водили са 1:0, али је Миле у 90. минуту дао гол и изједначио резултат. Највећи ривал са којим су играли била је шабачка Мачва, која је увек била врхунски клуб.
После играчке, почиње тренерска каријера
После успешне фудбалске каријере кренула је тренерска. У Београду је завршио Факултет за физичко васпитање а уз њега и тренерску школу, па је почео да ради са млађим категоријама.
Био је други или трећи професор у Лозници када је завршио факултет 1974. године. Почео је да ради у школи “Вујо Матић”, тадашњој школи ученика у привреди, а касније у Средњој школи “Свети Сава” у којој је остао пуних 40 година, све до пензионисања 2014. и ту је и завршио каријеру професора.
Као тренер почео је да учи код Стојана Ћеле Вилотића, тренера омладинске екипе Партизана а уједно и селектора репрезентације Југославије, али учили су га и професор Александар Николић, Војо Раиновић и други. Још памти речи Николића – “Успех се цени, али се не прашта”.
– Када је мој веома добар тренер Драган Васиљевић Ћескин отишао у Тунис, на његов предлог 1979. постајем фудбалски тренер прве екипе у клубу. Те године, био сам и играч и тренер и пошто сам увидео да посао тренера још није за мене, званично је тренер био Михаило Бабић. Моја тренерска каријера званично је отпочела на припремама у Власеници у летњем периоду 1982, од тада сам у овом послу и данас радим као тренер, нисам имао много пауза, два-три месеца само. Тренирао сам 21 клуб, нема места у овом крају где нисам радио, у Босни и Херцеговини, односно Републици Српској (РС), провео сам 12 година и за тај период ме вежу лепе успомене – присећа се Миле.
Питам га да ли је истинита уврежена крилатица: “Кад је тешко, зови Мила”. Насмејао се и рекао:
– Слушај, ја нисам никад радио средину табеле, у последње време или сам доле за испадање или сам за прво место. У 90 одсто случајева су ме звали због борбе за опстанак, једино ме је Рађевац пре две-три године звао када је био у борби за прво место, дошао сам последњих осам кола и било је добро.
Како каже, сада се по други пут вратио у Крупањ да помогне истом том Рађевцу који се налази у тешкој ситуацији.
Миле је у виши ранг такмичења увео 15 клубова из Србије и Републике Српске, а прво место освојио са 11 клубова. Супер лигу у Србији, како каже, није радио, али је у Премијер лигу БиХ увео три клуба из РС – Радник из Бијељине, зворничку Дрину и Младост из Обарске, а и у РС је 15 пута улазио у виши ранг.
Не могу да га не питам у којем клубу се најбоље осећао?
– Најбоље је било у свом клубу у Лозници, а после ње лепо су ме прихватили у Јединству са Уба, где сам био две године. Са Лозницом сам пет пута улазио у виши ранг, али је 1984. године она испала из Прве српске лиге, преселила се у Другу из које је такође испала. Пет година Лозница није ушла у лигу, ја сам тада радио са млађим категоријама, а по мом повратку одмах смо ушли у Српску лигу.
Тренер Лознице био је седам-осам пута, па га питам да упореди некадашње играче са садашњим, какав је њихов однос према спорту, да ли је љубав или новац главни мотив?
– Ми смо некада, фактички, играли џабе, тек када смо ушли у Српску лигу, почели смо да добијамо примања која су била у боновима, њих смо уновчавали у Градској кафани или у некој самопослузи. Играли смо у Београду, Нишу, Врању, Зајечару, Мајданпеку, по целој Србији. Данашњи играчи су професионалци, иако су нижи ранг од нас овде, сада постоје четири српске лиге а тада је била једна за читаву Србију – Београд и читава Србија. Лозница је сад професионални клуб, већина играча не ради, имају плате. У наше време сви играчи су радили до три-четири сата поподне па се долазило на тренинг после радног времена, пола играча је радило у “Вискози”, а сада играчи немају никакве друге обавезе осим фудбала – објашњава он.
Изнедрио 20 репрезентативаца
Овај врсни фудбалски стручњак може да се похвали да је под његовим стручним надзором изнедрено много познатих фудбалера, од којих 20 репрезентативаца из Србије и БиХ. Међу њима су и Владимир Стојковић, Иван Јовановић, Весељко Тривуновић, Матеја Кежман, Ранко Деспотовић, сви из ФК Лозница.
– Ивицу сам увео у тим у 17 години, иако није ни тренирао са првим тимом, поведем га да игра на утакмици са Синђелићем из Београда. Дам списак секретару, он се враћа после пет минута и пита, јел ово нека грешка, ко је овај играч? Ја кажем, не није грешка, биће то играчина. Ивица то никада није заборавио и стално у изјавама за медије помене да сам му много помогао. И остали играчи ми се јављају – каже Миле.
Прича и о Ранку Деспотовићу којег је тренирао три године, њега је после завршене средње школе одвела Војводина у којој није био ни 23. играч.
– Позвао ме је и питао сам га да дође код мене у Мачву коју сам тада тренирао, годину дана је играо и био први стрелац Друге лиге. Када су то у Војводини видели, врате га и он је после тога постао један од најбољих стрелаца Прве лиге Србије и Црне Горе. У једном тренутку у Војводини је било седам играча које сам тренирао – истиче он.
Већина играча које је тренирао постали су врхунски тренери, међу њима су и Иван Јовановић, који је водио и репрезентацију Грчке, Милош Веселиновић, Предраг Роган, Дејан Белић, Горан Алексић, Душан Керкез, Зоран Васиљевић, Павле Делибашић.
Говорећи о ФК Лозница данас, каже да се нису снашли ове године, мисли да играчки кадар није квалитетан да уђе у виши ранг и да је много њих дошло са стране, само их је неколико лозничких. Мисли да је Лозница довела играче по имену, а не по игри и да је и то један од проблема.
– Кроз екипу Лознице заједно са мном прошло је много добрих играча – Јефтић, Ристић, Бајрић, Ђурђевић, Кнежевић, Трифуновић, Јовичић, то су све били играчи који су стално били у врху српске лиге. Мало је било са стране, у мојој генерацији само су довели два из Шапца и једног из Книна – прецизира он.
Сада има менаџера који гурају своје пулене а има деце која су талентованија од њих, шта мислите да ли је и то један од разлога што нам је фудбал данас на овако ниским гранама?
– Разлог је то што је направљено много школа фудбала и мислим да су оне уништиле фудбал. Оне раде на скраћеном терену, на малом простору на којем деца играју до 17-18 година. После тога не могу да се привикну на велики терен, мало њих остане и не могу да шутну лопту 50 или 60 метара, онда их воде по турнирима који су хаос, морају родитељи да плаћају, да их возе а тренер тада мора да их убаци у игру. Данас деца почињу да се такмиче са 7-8 година и то није добро, прерано је, ми смо се тек почели такмичити за резултат са 17-18 година. Данас се само тражи резултат, а њега треба тражити у сениорској конкуренцији, тамо где фудбал почиње да се игра званично, професионално. Ја сам волео фудбал и волео спорт, почео сам рукомет а завршио на фудбалу и као играч и као тренер, али за децу је најбоље да се баве неким спортом, да ли је то фудбал, да ли кошарка, рукомет. Ту се деца мало одморе од обавеза код куће и школе. Склоните се од кафане и коцкарских столова – поручује младима Миле.
Спорт, политика, новац и менаџери
Каже, да политика утиче на спорт посебно на фудбал. Некада је новац био у ратној индустрији, на филму а сада мисли да је новац у фудбалу превазишао све и да када је у питању новац, не преза се ко ће радити и шта ће радити. Никада није било оволико менаџера, никада оволико скупо плаћених фудбалера.
– Мислим да се у фудбалу много велики новац обрће. Јесте ли икада чули за допинг контролу у фудбалу – она не постоји. Пре 15, 20 година је постојала када су играче Милана, Стама, Давидса и Роналда одстранили, од тада нисам чуо за контролу. Не могу да се одстране два-три играча а дође сто хиљада гледалаца, у питању је бизнис, новац – каже он и додаје, да све зависи од менаџера, како је плаћен а да је наш највећи проблем одлив младих играча у иностранство, “Наши клубови су сиромашни и морају да их продају а они тамо брзо пропадају”.
Иако увелико граби осму деценију, Миле не одустаје од фудбала. Питамо га докле овако?
– Ја сам 58 година у спорту. Био сам хипер активан, пре подне сам ишао у школу, поподне на тренинг. Када се завршио играчки стаж, почео сам да радим у школи и после подне био тренер. Никада нисам спавао после подне а и сада не спавам, устајем у 7-8 сати па ми је дан дугачак, када изађем, или сам на улици или у кафани, боље још мало да се бавим овим, да се крећем. Знате шта, тренера не треба да воле, треба да га цене и поштују, могу да га воле мајка, кћерка, брат, сестра, али играчи морају да га поштују, поштовање тренера, да се докаже да је он супериоран да је мало испред њих. Тренер је да води и да усмерава играче, а они да слушају. У фудбалу имам нека своја правила и тога се држим од почетка. Угледао сам се на великог тренера Фабија Капела, његов циљ је био не примити гол, ја сам тако играо а данас већина тако игра – каже Миле и одаје нам тајну да у новчанику држи слику Капела, иако је, како каже, најбољи тренер Анћелоти, јер је имао највише успеха. Друга његова тајна је да после сваке утакмице направи анализу учинка сваког фудбалера и то запише.
Када се овако ради, очигледно да резултати и не могу да изостану. Мирослав Миле Милановић, врхунски фудбалски стручњак и пре свега истински заљубљеник у овај, како кажу, спорт сиромашних који је данас све друго само не то, прави је пример како треба радити. Свој матични клуб као играч никада није напустио, иако је имао бројне понуде клубова вишег ранга. Никада није напустио свој град јер за њега, како каже, нема лепшег места од Лознице и реке Дрине.
Миле је, ето, за живота, постао легенда лозничког и српског фудбала, али и оног са друге стране реке Дрине. Као одбрамбени играч бранио је боје Лознице и дуги низ година наставио да их брани као тренер. Поред савета чувених тренера Капела и Муриња, у новчанику чува и мудрости шкотског тренера Фергусона, међу њима је и ова: “Добром одбраном се долази до тријумфа – одбрана је камен темељац, напад надоградња”. Очигледно, “формула” којом се побеђује.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
