ЗАВРШЕН 54. ЂАЧКИ ВУКОВ САБОР – Од „Летописа“ до Светог Саве
Подизањем заставе Вукових сабора на јарбол на Саборишту, данас је у Тршићу одржана завршна свечаност 54. Ђачког Вуковог сабора. У оквиру тродневног саборског програма, најпре је у Музеју језика и писма обележен Дан словенске писмености и културе изложбом Матице српске „На страницама Летописа“ – „Два века 1824-2024“. О поставци, чији аутори су Александра Јовановић и Владимир Николић, архивисти Рукописног одељења Матице српске, као и о историјату „Летописа“, најстаријем часопису за културу на овим просторима, говориле су професорка др Исидора Бјелаковић, др Светлана Милашиновић, секретарка редакције „Летописа“, и Милена Кулић, чланица редакције. Приказан је и документарни филм о настанку и трајању „Летописа Матице српске“.
– Прича је почела и пре те 1826. када је Матица српска основана и обично се каже да није било „Летописа Матице српске“, можда баш те године ни она не би била основана. Овај „Летопис“ је важан, иако то није био први часопис међу Србима, постојали су и раније. Још 1813. године Димитрије Давидовић је у Бечу основао чувене „Новине сербске“ и ако их упоредимо са „Летописом“, који је основан нешто касније, имао је сличну концепцију – рекла је професорка Бјелаковић.
Она је подсетила да је до 1822. године, колико су те новине постојале, почела да се води жива полемика у погледу писма, језика и правописа будућег српског књижевног језика.
– Најпре је почела прилично благо, тако што је Вук Караџић објавио своју чувену рецензију за роман Милована Видаковића „Усамљени јуноша“, па је онда Сава Мркаљ 1817. објавио своју палинодију, расправу о реформи ћирилице, међутим, кулминација је дошла 1821. године када је Јоаким Вујић објавио један изузетно оштар текст против Вукове ћирилице. После тог текста највећа имена српске културне прошлости укључила су се у толико жустру расправу, сви под псеудонимима, да се публика заситила, пренумераната је било све мање и часопис се угасио 1822. године. Настала је тишина. Вук је убеђиван да оснује нови часопис, али се то није десило – подсетила је професорка додајући да се Лукијан Мушицки заносио да оснује друштво које ће имати књижевни часопис, пандан ономе што ће касније бити основано под именом Друштво српске словесности.
Међутим, како је испричала, ни он није истрајао у својој идеји него је један професор Новосадске гимназије, који се потписивао псеудонимом Тома Љубибратић, основао часопис под именом „Сербска летопис“. То је био Георгије Магарешевић, а часопис је замислио као „својеврстан мост који ће отворити врата ка представницима различитих струја и у погледу писма, језика и правописа“. Слутили су многи да ће се и он угасити, али се то није десило. Часопис се мењао и он је данас један од најстаријих у светским оквирима, под именом „Летопис Матице српске“.
У галерији на Саборишту изложени су радови учесника ликовне радионице, а најуспешнијима су уручене награде и дипломе. На отвореној сцени у подне је подигнута саборска застава уз „Химну Вуку“, коју је извела Софија Михаиловић, ученица осмог разреда ОШ „Вукова спомен-школа“, а ове године је завршна свечаност први пут протекла без ђачке беседе. На крају програма позориште „Сањалиште“ из Београда извело је позоришну представу „Свети Сава у народном предању и легендама“, чиме је и завршен Ђачки Вуков сабор.
Крупањци најбржи
Спортско удружење „Лознички тркачи“ је и ове године у оквиру саборског програма организовало трку „Стазама Вука Караџића“ за ученике основних школа, од првог до четвртог разреда, на којој је учествовало две стотине малишана.
У женској конкуренције прво место освојила је Јелена Стакић (4. разред) из Крупња, друго њена вршњакиња из истог места Тамара Васиљевић, а треће Николина Швабо (3. разред) из Зворника. Код дечака сва три места су припала деци из Крупња. Први је кроз циљ прошао Лука Пешић (4. разред), други, годину дана млађи, Лазар Несторовић и трећи Немања Пешић (4. разред).
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
