НАШИ СМО – Трапез
Средовечни и нешто старији сигурно памте Лагатор из седамдесетих, осамдесетих и до половине деведесетих година, када је био ледина, практично празан простор који оживи само у време вашара. Како изгледа данас, видимо сви који живимо у овом граду “убрзаног развоја” и, рекло би се, често непримерене градње, али шта је, ту је. Но, да се вратимо “добрим, старим временима”.
Кроз већ магловита сећања понекад тек пролете слике стазе којом се ходало посред Лагатора до места где се продавала стока, али и уживало у панађурским занимацијама, од шећерне вуне, преко флипера и стоног фудбала, до каца смрти, куће страве, циркузаната на трапезу и шатора с народном музиком. Грмело је са свих страна из јаких озвучења, музика из џубокса са синглићима или певачи под шатрама. Ако је било среће да вашарски дан протекне без кише, облаци прашине дигнути корацима посетилаца могли су се видети од Цвијићеве школе. Иначе, скоро па редовна киша, која је често растеривала вашариште, остављала је и сутрадан трагове у каљугама и барама.
Та непрегледна лагаторска ливада, гледано од ваљевског пута ка некадашњем Омладинском насељу “Титови јубилеји”, остала ми је у сећању као зелено море на које смо доведени као основци четвртаци да са њега покупимо смеће. Било је то у оквиру неког ђачког друштвено-корисног рада. Скупљали смо бачене кесе, папириће, разни отпад и сећам се да сам следећег дана, пробијен ветром, имао високу температуру и да у школу нисам ишао. Тако смо учени да смеће не треба бацати где ти падне на памет. Неки ту лекцију памте, а неки су је пропустили, па се зато данас ишчуђавамо када после неког великог скупа, а студентски протестни и политички митинзи су најактуелнији, све буде чисто или у потпуном хаосу који потом морају да среде комунални радници. Има нас разних, рекла би моја комшиница.
Лагатор из поменутих сећања данас је потпуно другачији. То је сада урбанизована ливада са безброј стамбених јединица, додуше, често још увек празних, на којој од у почетку планираног простора за изградњу породичних кућа, данас имамо гужву вишеспратница од којих се више готово и не види нова црква, а која је до пре пар година била једини објекат на том пољу. Уместо гледања тете на трапезу испод циркуског шатора, стрепећи да се не сморога и повреди, данас посматрамо асфалтиране улице којима неретко протутње мангупи брзим аутомобилима или моторима.
Међутим, једино нам циркуса ни данас не мањка. Тога имамо у наставцима само што се они сада организују на други начин и у њих одлази са различитим побудама, неретко аутобусима и с дневницама. Добро је што свако има право на сопствени избор, али се чини да сви заједно корачамо на некаквом трапезу морала и да никога није брига колико ће терета он издржати.
Можда је страшно што нам се живот претворио у некадашње лагаторско вашариште, што нам не фали вашарске буке, што нам се с вашаришта неописива гужва преместила на градске улице, што више немамо место бицикл да паркирамо, а, замислите како би данас неки кочијаш привезао свог коња и оставио запрегу крај старе зелене пијаце док скокне по џак сточне хране или да се на брзака обрије код омиљеног брице. Број аутомобила скоро да се приближио броју становника, а паркинг-места су обележена тако да можете да их користите и платите само ако испуњавате услове ригорозне. До када ће нас трапез трпети видећемо, ваљда није подигнут високо од земље и ваљда ћемо се некако дочекати на руке, тур или колена.
Уз ову причу о циркусу и вашарима никако не би сметало ни помињање онога што се још увек зове “Евровизија”, али своје речи некада треба држати на цени и понешто прећутати. Често се испостави да је ћутање најпаметније. Ако тако можете.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
