НАШИ СМО – Млади
Ако је којим случајем путник намерник или неки необавештени грађанин прошлог петка хтео својим аутомобилом да сврати у центар Лознице, дочекао га је саобраћајни полицајац усмеравајући га на заобилазне путеве. Онако изнервираном требало је доста времена да нађе неко слободно место за паркирање на ободу града а онда га је чекало пешачење до центра. Међутим, све је то касније пало у заборав када је осетио атмосферу и добре вибрације са свих страна корачајући улицама које први пут види без уобичајене саобраћајне гужве.
Оно што су студенти и средњошколци, пешаци и бициклисти, дошавши из различитих градова донели са собом, осетили су Лозничани. Најважније – није било никаквих инцидената, провокација, млади су шетали привлачећи све који мисле и осећају као они – младе и оне старије. Они други ћутали су и гледали, било је и старијих суграђана који су седели на хоклицама на улазима зграда као да присуствују некој чудној позоришној представи.
Колико је било окупљених на том саборавању, тешко је рећи јер се колона стално кретала, од Булевара Доситеја Обрадовића код аутобуске станице ка Вуковом споменику, пешачкој зони, школском парку где су грађани припремали храну за госте и све који су дошли на скуп дајући им и на тај начин подршку.
Када бисмо покушали да упоредимо оно што се дешавало у нашем граду са недавним скупом у Београду, морали бисмо признати да су неке ствари, просто, неупоредиве. Елем, на протесте, студенти су дошли пешке или на бициклима а не организованим аутобуским превозом, све што је понуђено било је на добровољној бази, сакупљено прилозима појединаца који су то са задовољством учинили. Грађане Србије то није коштало ни динара, свако је могао да дође и оде кући када хоће. Уместо “хитова” Баје Малог Книнџе чуло се – “Боже правде”, “Востани Сербие”, “Ово је Србија”, као и хитови из екс Југославије и света.
Посебан тон скупу давала је и чињеница што се све то одвијало на Дан победе над фашизмом у Другом светском рату па је и програм томе прилагођен. Скуп под симболичним називом “Марш на Дрину” био је не само борба за испуњење захтева студената, већ и исказивање бунта и противљења ископавању литијума и бора у долини Јадра за шта су се студенти и изјаснили а показали одмах наредног дана и маршом до Горњих Недељица.
Сутрадан је Лозница осванула без иједног доказа да је ту одржан масовни скуп, све је било очишћено, чистије него икада. Осим нешто утабане траве у средњошколском парку нигде никаквог знака да се ту кретао велики број људи.
За разлику од Лознице, у Београду у Пионирском парку, заштићеном природном и културном добру, већ два месеца је нека друга прича. На питање упућено институцијама докле ће тако бити за сада нема одговора.
За разлику од тих статичних, они други се и даље крећу, пешаче или возе бицикле, после Лознице кренули су пут Суботице. Лепо, млади се упознају, друже, обилазе своју отаџбину, долазе у градове и места где никада нису били и људи их срдачно дочекују. Какав ће епилог ове животне бајке бити, не зна се, видећемо, можда, већ на првим изборима.
Сва ова дешавања показала су да млади и треба да буду покретачи промена и представљају путоказ другима. О томе најбоље говории добро позната студентска химна: “Радујмо се док смо млади. После веселе младости, после досадне старости, имаће нас земља. Нека цвета универзитет који нас је образовао, пријатељи и колеге у удаљеним областима разбацани, окупили су се. Живела академија! Живели професори! Живели и ђаци, сви весељаци, нек увек цветају. Нека расте истина, нека цвета братство, нека отаџбина напредује! У весељуи без јада нек нам кличе душа млада, то је наше право!”
Да, то је њихово право и не само њихово. Мало је и наше.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
