НАШИ СМО – Политика је…
Шта је ово са људима, ушло неко лудило у њих, као да су јели лудих гљива. Тако каже мој комшија ових дана и жали се да не може више ни кафу да попије као човек. На миру, опуштено, уз лагану причу о спорту, комшиници из суседне зграде, неки виц, као некада. Јок. Каже, с ким год станеш или седнеш, а још мало ће бити и кад легнеш, само су тема протести, студенти, ћаци, блокадери, бели чадори… да полудиш.
Стварно, као да су друге теме нестале, само се о томе прича, а све више бурно расправља, да не кажем свађа. Поделио се народ, опасно. Ушао раздор и међу најрођеније. Једни су на страни студената, други на супротној, а неки због страначке припадности или неких, само њима знаних разлога, стално другом табору траже ”длаку у јајету”.
Ко је рекао да је политика курва, није могао бити прецизнији у дефиницији те работе. Последњи месеци показују као да смо постали неки други народ, бар део нас. Где нестадоше они правдољубиви, часни, слободни људи, они који поштују Бога и законе, они који можда нису имали факултетске дипломе, али јесу урођени кантар за правду, част и поштење. Они из прича са Цера, Колубаре или са Кошара. Ајде да се младима грешке одбију на оно ”младост лудост”, али пролупали старији, они који би, ваљда, требало на основу стеченог искуства да имају меру, обзира и памети.
Овде никако да се промени свест, промене навике да неко ко има супротно мишљење од нашег, о било чему, није непријатељ, већ неистомишљеник. Да се ”ратује” аргументима, чињеницама, смисленим образложењима, а не да на прво неслагање крене вређање, па чак и физичко ”убеђивање”. Докле смо стигли када је данас уобичајено да се у јавном животу, медијима, о неистомишљеницима говори као о кретенима, будалама, смрадовима, лоповима, да се упоређују са глистама(?!) и гомилом других још горих описа, а таквих не мањка, који нису за новине.
Да ли је нормално да вест о нечијем лошем здравственом стању покрене заједљиве, злобне коментаре, без обзира на то о коме се ради и у каквим околностима? Да ли је нормално да овде нико више не верују онима са ”друге стране”, али слепо верује у све што кажу ”његови” ма колико очигледно било да то није ни близу истине. Помућени мозгови, интереси изнад свега, бескичмењаштво испред образа и става. шта би са златним правилом – Чини другима што желиш себи, или Не чини другима што не желиш себи? Коме то не одговара, коме више прија раздор, свађа, вређања?
Ма колико се као народ дичили вековима нашег трајања још увек нисмо прележали све дечје болести, нисмо прерасли пубертет и постали зрело, здраво друштво у коме се поштује туђи став, разговара аргументовано, а не да се недостатак чињеница надокнађује увредама, понижавањима, омаловажавањима уз неумерено величање сопственог или групе којој припадамо.
Далеко смо од тога и живимо у потпуно паралелним световима. Како је могуће да на двогодишњицу ужаса који се десио у школи ”Владислав Рибникар”, Дубони и Малом Орашју, баш 3. и 4. маја, који су одлуком Владе Србије успостављени као Дани сећања на жртве масовних убистава у Србији, одржава манифестација ”Београдски дани породице” под слоганом ”Београд има само један план – породични дан за памћење”. На то је реаговала Радна група за успостављање Меморијалног центра у знак сећања на жртве масовног убиства отвореним писмом Скупштини града и градоначелнику Београда у коме указују, поред осталог, да је то ”непримерено”. То смо ми, на истом месту, под истим небом, у исто време, а у раскораку, у земљи Србији у коју се сви заклињу, за коју се боре, коју не дамо, а којој наносимо штету, на овај, или онај начин.
Крајње је време да се унормалимо, дозовемо памети, сетимо шта је најважније, нађемо најмањи заједнички именитељ и од њега почнемо да градимо нормално друштво. Власт је пролазна, привилегије такође, новац дође и оде, чист образ нема цену, а живот је један. У супротном, ако наставимо овако, непријатељи нам нису потребни, довољни смо сами себи.
Политика ће увек бити курва, али јој бар не дајмо да буде опасна професионалка, држимо је на аматерским гранама, за опште добро, као нужно зло, које није изнад свега. Живимо у складу са златним правилом па се можда опаметимо. Или смо изгубљен случај коме до мирне луке увек мало фали, али много недостаје. Увек.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
