ЉУДИ ЗА ПРИМЕР: ДР ЗОРКА ТОШИЋ, СПЕЦИЈАЛИСТА ИНТЕРНЕ МЕДИЦИНЕ – Довољно је рећи – докторка Зорка
"Питаш ме шта је живот за мене. Често луда трка у којој тешком муком, последњом снагом и у задњи час стижем до циља - један је од стихова песме "Живот", који много говори о аутору из чијег пера је изашао. Песник је Зорка Тошић, лекар специјалиста интерне медицине лозничког Здравственог центра, жена коју су кроз читав живот шибале бројне олује, али је из њих излазила још јача. Ако се запитате - "иду" ли заједно медицина и поезија, одговор је - иду, и те како, бар у овом случају!
Довољно је рећи докторка Зорка и одмах се зна о коме се ради. Сви је знају по стрпљивости, поштовању према пацијентима, колегама, посвећености свом позиву и сваком пацијенту понаособ. Код ње нема привилегованих – сви су подједнако важни.
– Ово је моје основно занимање, волим свој посао и све што радим чиним из све снаге, или радим како треба или не радим никако. Не бих могла да радим нешто што не волим, јесте тешко али нема ништа лепше него када отпустиш пацијента, знаш у каквом је стању био када је дошао, а у каквом је сад. Често на контролама некада не могу ни да их препознам, препорођени људи, то је велика срећа и велики успех за мене – каже докторка Зорка Тошић, специјалиста интерне медицине у лозничком Здравственом центру.
Рођена је у породици Дишић, где су поштење и љубав према ближњем били најважнији. Шта је то код ње што привлачи пацијенте?
– Лекар прво мора да буде човек и то добар, да се спусти на ниво пацијента, да прича обичним речником, како би га сви разумели. Око сваког пацијента се трудим колико год могу, иако је нас лекара мало, а њих има много. Битно је да му кажемо све о његовој болести, да схвати да је болест као непријатељ против кога треба да се бори, да не треба да се плаши, да се морамо заједно трудити, позитивно размишљати и што је најважније, да му пружимо највише што се може. Ми се стално усавршавамо, пратимо савремена достигнућа, раме уз раме смо са другим центрима и што се тиче лекарског кадра. Мислим да у мени пацијенти виде обичног човека њима приступачног, личим на њих и мислим да зато и долазе код мене – скромно каже Зорка.
Питам је да ли је некада повисила глас на пацијента, јер знамо да се и то дешава?
– Не, таман посла, никад у животу. Најтужније ми је када видим неправду, кад неко нема третман какав треба да има од своје родбине. Ја сам се свом снагом трудила да мој отац буде жив, има 89 година, мада је непокретан. Треба ценити и поштовати родитеље и старе људе. Много сам научила и од својих пацијената, захвални су и добри, воле људи када им се поклони пажња. Има неких који се буне што чекају дуже, али мора тако, поготово ако је у питању први преглед, да се нешто не превиди, да се све уклопи. То је та логика у медицини која личи на математику коју обожавам – одговара докторка која увек налази времена за све који јој се обрате за помоћ и савет. Никада није вратила пацијента, увек је ту за њих.
Значајан део њеног живота био је и рад у средњој школи у којој се образује медицински кадар где је провела петнаест година. Каже да је колектив био диван и да је болница данас пуна њених ђака.
– Како сам их тада оценила такви су и данас, изузетни техничари и лекари. Нисам за џаба живела и радила – напомиње она.
Окружена јаким женама
Открива да носи име своје баке по оцу, обичној жени из народа коју је чувени др Миленко Марин обучио да порађа жене и она је то чинила до краја живота. Умрла је на свој 63. рођендан у сну а на њеној сахрани био је и др Марин.
– Поносна сам и на њу као и на мамину мајку. Око мене су све жене биле јаке, мама је била централна личност, као што је и њена мајка, знам да би и оне сигурно биле поносне на мене. Мама нам је стално говорила да радимо тако да можемо свакоме право у очи да погледамо и да никоме не чинимо ништа што не желимо да нама неко учини. Говорила је и да одело не чини човека а ја сам јој рекла да је сада мало другачије, гледа се и одело. Њена неписана правила смо и ја и брат следили. Жао ми је што је рано умрла, изненада у својој 60. години. Нажалост, и она и бака биле су срчани болесници – каже наша саговорница.
Каже да је од малих ногу волела књиге, а у школи је заволела математику. Мајка је њој и брату стално читала, била је особа за пример и захвална јој је за све што је у животу постигла. Због ње се и определила за медицину.
– Била је медицинска сестра, изузетно добра, три године је радила на Интерном одељењу а потом је била прва сестра Неуропсихијатријског одељења тако да сам као дете често долазила у болницу и дивила се лекарима. Дуго сам размишљала шта да студирам – математику или медицину, али је превагнуло обећање дато мајци. Први клинички предмет је био интерна медицина на трећој години студија која ми је била интересантна, подсећала ме је на математику и тада сам схватила да то не може да ради неко ко не воли математику, тако да ме је одмах освојила. Има везе са математиком на тај начин што гледамо човека у целини, има динамику, мораш да имаш опште знање, није ништа статично, ниједан орган, ти сам долазиш до неких открића, мораш да повезујеш, да уклапаш. Тада сам се већ и определила за њу мада никада нисам могла ни да замислим да ће се тај мој сан и остварити – прича она.
И успела је да са нешто више од 24 године заврши студије и једно време буде најмлађи лекар у Здравственом центру.
Љубав према поезији
Због љубави према медицини, а пре свега људима, није запоставила ни своју љубав према српском језику. Она се манифестовала кроз писање песама које су из ње, како каже, извирале још од средњошколских дана.
– Живот стварно пише романе, постала сам мајка две девојчице, добила интерну медицину као специјализацију, нашла сам се ту у потпуности. Нисам ни сањала да ћу икада објавити и књигу мојих песмама. Десило се тако што сам једном приликом моје песме читала колегама, били су одушевљени и просто су ме натерали да одем у библиотеку код професора Драгана Тошића. Стидљиво и бојажљиво сам ушла и рекла му да их прочита, ако су добре наставићу да пишем а ако нису, заборавићу на то. После петнаестак дана ме позвао и рекао да су песме добре и да ћемо објавити књигу. То је било 2014. године, нисам могла ни да наслутим да ће се то наставити. И, ево, пишем до дана данашњег и те песме су саме нашле пут до читалаца – каже она.
Тошић је био њен велики пријатељ који, нажалост, више није са нама, и он је отишао пре времена, посветила му је и неколико песма у једној од својих збирки. Питам је да ли је писање поезије бежање од стварности или кроз своје песме осликава оно што се дешава на послу и у свакодневном животу?
– Често запажам лепе ствари, живот је тежак сам по себи и пуно људи критикују једни друге, мало је оних који кажу једни другима нешто лепо. Цвет процвета а нико га и не запази, прођемо поред лепог дрвета и не осврнемо се. Од малих ногу сам видела те лепе ствари и дивила се лепом, све моје песме су, практично, импресија, забележен тренутак. Често се пробудим и песма сама дође и ако је не забележим, она оде, оде ми мисао. Инспиришу ме људи око мене, догађаји, највише природа, као и сам живот – казује др Зорка.
Посебно јој је драга песма посвећена “Видовданском песничком причешћу”. Инспирација јој је дошла случајно, присетила се своје мајке која је некада, приликом ноћне смене, везла гоблен о Косовском боју. Написала је песму о томе како испод њене руке оживљавају косовски јунаци. Мајчин гоблен и данас краси њен дом. Захваљујући песмама, постала је члан секције за уметност и културу Српског лекарског друштва, у неколико њихових зборника су јој објављене песме и ушла је у антологију лекара песника 21. века у којој је њих тридесетак.
Њу живот није мазио, стално је примала ударце. Рано је остала без свих, како је рекла, јаких жена у породици, али се на томе није зауставило, рано је остала и без животног сапутника.
– Имам ту срећу да имам две кћерке, Катарину и Симониду, биле су увек послушне. Рано су остале без оца, мој муж чувени стоматолог Аца Тошић, имао је инфаркт а тада је млађа кћерка имала само 15 година. И поред свега, успеле су да заврше факултет, оне су магистри фармације, удале су се, сада имам три унука Богдана, Павла и Матеју и то је моје највеће богатство и срећа. Богдан има шест година, сам је научио да чита и пише ћирилицу и латиницу, чудо од детета, зна све земље света да наброји и њихове главне градове, заставе. Црта феноменално, у мојој последњој књизи налази се његов цртеж од пре годину дана – прича нам уз смешак.
Млађим колегама поручује да воле занимање које су изабрали, да сваком човеку приђу са те људске стране јер свако може једном да буде болестан. Додаје, да се сви из њеног окружења максимално труде око пацијената и пружају им све што је у њиховој моћи.
Када би поново могла да бира да ли би одабрала исту професију – питам је.
– Веома је тешко, одговоран је посао, али вероватно бих исто изабрала, зато што сам таква, упорна и тврдоглава, нисам човек који иде линијом мањег отпора. И када наиђем на препреку, ја је савладавам као што сам некада решавала математичке задатке са две-три непознате, била сам упорна док их не решим. Живот је пун препрека, али треба истрајати на свом животном путу. Важно је само да човек честито и поштено ради – скромно каже др Зорка, чије животне принципе свако од нас треба да поштује. Она од њих не одустаје. И хвала јој на томе.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
