НАШИ СМО – Срамота
Психијатру Сигмунду Фројду приписује се рецепт за препознавање глупог и злонамерног човека. “Први знак људске глупости је потпуно одсуство стида”, сматрао је он. Судећи по ономе што се може чути у свакодневном животу, али и са јавне сцене и медија, или бар онога што би се тако требало звати, не мањка таквих знакова на и поред пута. “Вратите срамоту у јавни живот и уопште. Срамота је важна”, стајало је на радном столу једног директора и рекло би се да је потпуно у праву јер је у данашње време срамота постала дефицитарна роба.
Да је неко пре три, четири деценије рекао да ће у земљи Србији бити могуће са ТВ екрана слушати и гледати оно што се данас чује и види, рекли би му да је луд, да то никад не може бити. Данас, упалиш ТВ, кад оно неки ликови седе и говоре шта им падне на памет, али буквално. Проблем је што већина тога што им ”падне” боље да није никада. Има тако један који се по цео дан свађа са снимцима. Најави да ће гледаоци чути шта је неко рекао па чим крене снимак почне да се свађа са човеком тако да нема шансе да чујете шта тај говори. Зато чујете тог ”медијског мага” како изговара да је тај са снимка ”Олош”, ”Бедник”, “Пи’ковић”, ”Фекалија од човека” (?!) и слично. То је тек делић његовог, чини се, неограниченог арсенала увреда какве нормални људи нису нигде чули. Он редовно ”открива” атентате, терористе, завере, подле политичке сплетке, све што се збива у држави сазна први, и ”успешнији” је од полиције. Толико је успешан да се ништа од ”откривеног” никада не одигра, ваљда ови што све те бедастоће планирају кад чују да су ”проваљени”, одмах одустану тако да он делује превентивно. По цео дан седи у студију, а то што ради не може се сврстати ни у један постојећи облик новинарског изражавања. Није вест, ни извештај, коментар, цртица, репортажа, то не постоји. Тај крши новинарски кодекс на дневном нивоу, али не хаје за то. Није добро што га подржавају они који одлучују о битним стварима и кажу да он одлично ради, можда из њихове перспективе, али је добро што га већина обичног света не схвата озбиљно. Више посматра као експеримент колико човек може бити безобразан, зао, неваспитан, полтрон, без милиграма осећаја срамоте. Има још таквих медијских тровачница где људи који то не би смели о другима говоре не бирајући речи. Тако неки дан за једног лекара ‘ладно рекоше да је Менгеле! Еј! Кажу да изостанак стида човека ослобађа оквира друштвено прихватљивог понашања, што се у пракси и види.
Код нас се пожари гасе бензином, позив на дијалог је филован серијом увреда и омаловажавања, увек имају неки ”они” и ”ови”, и сви све раде за ”народ” и ”Србију”. Колико је познато, Србија је једна земља и да може да прича рекла би, вероватно, немојте више толико да ме браните и да ми чините, ни једни, ни други, ни трећи, ако их има. Имамо патриота за извоз, а од онога ”Само слога Србина спасава” удаљени смо светлосним годинама. Живимо у паралелним световима где се различито види иста ствар, оно што је једнима добро, другима је чисто зло, и обратно. Подељени људи, овнови на брвну. Две Србије на једној географској ширини. Једна протестује, окупља се, пешачи или окреће педале, бори се за бољу Србију, а и друга такође, само има друге методе. Изгубили се обзири, стрпљење, разумевање, ископани ровови. Ко треба да мири – распирује, а у томе помаже и чика што станује у екрану и неистомишљенике (”багру”), вређа све у шеснаест. ”На високо подигли се сутерени”, давно је написао Дис, стигли су изгледа у поткровље па би и кроз кров.
Како ће се све ово завршити, не зна се, неки ће се на крају осећати добро, неки не. Неки ће моћи мирно да се погледају у огледало, а неки не. Ови други, можда, напокон осете срамоту, или је за њих то недостижно осећање, резервисано само за људе са образом. Људе какви смо некада били у већини, без обзира на гледишта и идеје, када је и ”седма сила” била сила којој се могло веровати.
Шта нормалан да ради у ненормална времена? Изабере страну, моли се Богу да нам да памети, или се препусти летаргији, дигне руке од свега јер ”сви су исти”, осим ових што неуморно ходају и возе бицикле упркос убацивању клипова у точкове са свих страна. Они хоће боље друштво, оно у коме постоји и срамота, коју смо одавно протерали, да не смета.
Срамота је што данас срамоте нема.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
