ЉУДИ ОКО НАС – Инструктор Јово и његов фића
Јован Радичевић (1935) био је први инструктор вожње у Лозници и један од оснивача Ауто-мото друштва “Гучево”. често се дешавало да са половним фићом, јединим возилом који је тада ауто- школа имала, обучава кандидате од шест ујутро до једанаест увече а некада и до један сат по поноћи. За волан није сео већ годину дана иако има осећај за вожњу и вид му је добар. Каже, неће да вози јер види да се возачи не придржавају саобраћајних прописа. Казну никада није платио
– Ми нисмо пуштали кандидата у саобраћај све док није сигуран да је на коловозу способан да вози у колони. Морао је бар пет-шест сати да вози тамо где нема саобраћаја. Тада није био полигон, обично смо користили простор код железничке станице, а у Бањи Ковиљачи смо се завлачили и користили узбрдице. Грешка је што су уведене дупле команде, јесте то сигурно за инструктора, али онда он мање прича, мање скреће пажњу кандидату на грешке, на то како треба поступати. Инструктор мора стално да прича – уради овако, немој тако, смањи гас, додај гас. Са дуплим командама кандидату треба више времена да научи да рукује педалама, гасом, кочницом. Овако, инструктор креће, стаје, уместо да то он ради – почиње своју причу деведесетогодишњи Јован Радичевић, први инструктор вожње у Лозници и један од оснивача АМД “Гучево”, прве ауто-школе у нашем граду.
Родио се у Костајнику где је после завршене осмогодишње школе почео да ради као ауто-механичар и положио је, како каже, државни испит за возача. Био је без посла и када је видео да је његово друштво негде отишло да ради, он је, на савет свог зета, отишао у Шабац да положи за “Ф” категорију, односно за трактор, како би радио на ергели. Тада, како каже, није било тракториста са дозволом, већином су то били возачи који дођу из војске.
– Те 1963. године донета је одлука да се полагање возачког испита пренесе из шапца у Лозницу и мене су из управног одбора питали да ли хоћу да радим код њих. Пристао сам и рекли су ми да у понедељак дођем на посао. Две године сам био једини инструктор вожње, почео сам да обучавам трактористе, нисмо имали возило за обучавање за “Б” категорију већ неки стари џип који се споља палио на курблу, није имао кључ.
Са “фићом” почео и завршио
Одаје нам да је први а уједно и најстарији тракториста којег је обучио био Милоје Пантић из Корените а да је прва жена која се обучавала на џипу са курблом била докторка Милка. Када је из прве положио за “Ц” категорију, од тадашњег СУП-а су добили на поклон половног фићу са којим је први изашао на улицу са ознаком Ауто-школа “Гучево”.
– Са фићом сам започео и са њим завршио а и после мене је дуго послужио. Две године сам једино ја обучавао, често се дешавало да почнем у шест ујутро а завршим у једанаест увече. Ако из Шапца одреде да је у суботу полагање у Лозници, у петак сам радио до један сат по поноћи. Фићу смо редовно одржавали, ако приметим да нешто није у реду, не идем кући док то не отклоним – каже Јован.
Имао је разне понуде за посао па чак и да буде возач председника општине. Било је то 1966. године, али је управни одбор ту понуду поцепао јер је он био једини инструктор. Каже да је био оштар, али праведан а кандидати су то ценили и волели га. На полагању би глатко пролазили, када би чланови комисије сазнали да их је он обучавао, говорили су: “Ако си био код Јове, онда неће бити проблема”. Знали су да су његови кандидати добро обучени.
Каже да је имао само једног кандидата који није могао да савлада вожњу.
– Долази он код мене, улази у кола, нити каже здраво, нити пружа руку да се упознамо, само каже дошао сам да возим. Питам га – јесте ли возили пре, а он мени каже да зна возити хеликоптер а камоли фићу. Дам му кључ, он гледа и не зна где да га стави, подвирује под касету, под управљач, никако да погоди. Ја кажем, па хеликоптер је компликованији од фиће, како то не знате. И тако у тражењу где да стави кључ прође и час. Кажем му – следећи пут кад дођеш, кажи да не знаш ништа па да почнемо од нуле. Тако је и било. Радио сам са њим три-четири часа, видим да од њега нема ништа и кажем му да бих ја желео да он ово заврши, али не иде, и пошаљем га код секретара да му врати паре што је уплатио – прича Јован и додаје да је у картону овог кандидата писало да је саобраћајни техничар.
Возачима саветује да када хоће да седну за управљач, најпре искључе телефон, да га док возе, не ваде из џепа и да не разговарају, јер онда не може да се мисли о саобраћају и о сигурности и својој и туђој. Да се строго придржавају саобраћајних прописа, прате знакове поред пута и на коловозу, да држе правилно одстојање у случају наглог кочења, и никако не сме да се пије алкохол.
– Када би сви поштовали саобраћајне прописе, не би било удеса. Ја сам сваког кандидата, процењивао и гледао да ли обраћа пажњу на саобраћајни знак и ако видим да га он не опажа, кажем му да скрене десно и да заустави возило. Питам га – виде ли ти, болан, шта нам рече онај “човек” што стоји поред пута на ивици коловоза? Каже, који човек, нисам видео никаквог човека. Он се мисли а ја му кажем, онај саобраћајни знак шта ти је рекао? Кад га опоменеш једном, други пут он то запамти и не прави више грешке.
Јован више не седа за волан, трактор користи син а кола је продао, а и да их има, не би их возио.
– Имам осећај за вожњу, вид ми је добар, али кад видим како остали возе, не придржавају се прописа, зато нећу.
Само по прописима
Последњи пут је био за воланом пре скоро годину дана, каже да је био примеран возач и да казну никада није платио.
Дуго радно време у ауто-школи није му одговарало када се скућио и оженио. И тада, после шест година, одлучио је да оде да ради у руднику кварца у Горњој Ковиљачи као машиниста, да вози и одржава камион од 300 тона. Тешка срца су га пустили из “Гучева” јер није било ниједног инструктора са дозволом добијеном од СУП-а, а од 1967. године морало се ићи у Београд у СУП да се полаже за инструктора.
Јован каже да је увек био дисциплинован и да се свему што је радио у животу предавао свом душом и телом. Такав је био и у војсци а то су његови претпостављени добро знали. Стога није ни чудно што су баш њега изабрали да научи да јаше коња и да на Титов рођендан у Горажду, где је био у војсци, прескаче препоне.
– Изабрали су ме иако пре војске никада нисам јахао. Био сам радио-везиста у артиљерији и та јединица је имала коње за пребачај оружја и оруђа и за јахање. Када сам тренирао, морао сам да трчим поред коња држећи се руком за седло и у трку морао да скочим на седло и да продужим. Када сам после две године и десет дана дошао кући, послали су ми књигу “Војничка врлина”, коју је потписао Тито. Била је то једина књига која је послата у Горажде и она је дата мени, кажу да сам био најбољи војник у јединици. Написали су ми да би желели да се вратим код њих и да ће ме послати у вишу војну школу у Сарајеву и за годину дана био бих потпоручник. Нисам прихватио понуду и силно сам погрешио – каже и сада са сетом Јован.
Јован мисли да је погрешио али тако сигурно не мисле сви кандидати које је обучавао и које с времена на време сретне на улици. Не мисле тако ни све његове колеге са којима је радио и после инструкторског позива. Увек ће га памтити као строгог, како је и сам рекао, али правичног. Хтео он не хтео, ушао је и у историју, памтиће га као првог инструктора вожње у Лозници.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
