НАШИ СМО – Циркус
Једна од речи која се последњих година често чује и користи код нас је управо ова из наслова – циркус. Од некада атрактивног програма, којем су се деца радовала када их родитељи поведу да виде кловнове, акробате, жонглере, гутаче ватре и остале циркусанте, остало је само сећање и избледели траг баш као у Балашевићевој легендарној балади. Данас се циркусом, најчешће, описује стање у друштву којем се свакодневно изнова чудимо, чини се, много више него жени-риби или жаби која не крекеће већ пева. Оно што запрепашћује сваког нормалног човека јесте неописива лакоћа пропадања, тоњења у све дубље поноре нехуманости и људских подела.
Запрепашћује то што нас је и после два велика рата, једног с почетка и другог с краја деведесетих, најлакше завадити међусобно и поделити на две стране. Наши старији су се делили на четнике и партизане, а неке од нас сличне поделе су закачиле одмах после пунолетства. Сретали смо их тих деведесетих, гледали сличне сцене какве данас поново гледамо. Било је студентских протеста и 1968. године, и касније, а, ето, данашњи студенти су наша деца. Деца коју нисмо успели да заштитимо од репризе историје, од нових расцепа и нових невоља. Те исте студенте смо успели такође да поделимо, као јабуку, на две половине, али, једна половина никако није идентична оној другој. Једни студенти су политичким филовањем прекрштени у блокадере, а други су од милоште названи онима “који желе да уче”. Протесте су започели једни, због несреће која је задесила недужне у Новом Саду, због лоших потеза надлежних институција за откривање криваца за такву несрећу, а после неког времена, када су се “Власи досетили” да ово није нешто што је кратког даха већ нешто што би могло довести да “озбиљних промена”, прекрстили су протесте и протестанте у “најжешће насилнике”, оне који уместо да тугују, праве журке на улицама и пеку прашчиће, све до тога да су “плаћеници” који делују по наредбама “непријатеља извана”. Тада ови студенти постају нешто друго, а њихове колеге, наклоњеније власти, постају “омладина жељна знања и образовања”, студенти који “више воле Србију” од оних који су је препешачили уздуж и попреко, не жалећи зноја, жуљева и патика. Подела је опет успела, народ се приклонио једнима и другима, а циркусом се називало и оно пешачење током којег су студенти дочекивани од грађана с осмесима, храном и освежењем, преноћиштем, подједнако као и оно из Пионирског парка у Београду, прекрштеног у “Ћациленд”.
За само пет месеци смо стигли у потпуно нови циркус од државе у којем се Скупштином вију димне завесе, прскају посланици бибер спрејевима, доводе сумњиви ликови да изигравају “студенте који желе да уче”, организује највећи протест у престоници, који на крају дана без озбиљнијих инцидената у завршној сцени има “растеривање масе”, нечим што није звучни топ или нека слична машина за разбијање демонстрација. Шта јесте, не зна се, можда ће се сазнати. У том циркусу су и трактори подељени на оне који чувају Пионирски парк и трактористе који вожњом београдским улицама подржавају захтеве оних “првих студената”. За ово време смо стигли до фазе да више не говоримо о било чему другом већ се само расправљамо ко је у овој циркуској епизоди “грешан”, а ко није. У кући, на улици, у кафани, на послу, на страначким састанцима и новопокренутим народним зборовима, свугде се расправља “ко је у праву” и ко је тај који жели “пропаст” или “напредак” Србије.
Горчину на ту представу у којој скоро сви подједнако учествујемо, додатно стварају слике с неких медија у којима најмање има новинарства. Чини се да су такви и направљени ради циркусирања, по принципу ријалитија. Шта год човек да мисли, требало би у њему да постоји барем још зрно објективности и да каже да оно што такви медији раде никако не води решењу кризе већ је само потпирује. Уз четничке песме и националистичко навијање, шовинистичке поруке гостујућих политичара и призивање “духова из прошлости”, тешко се може прекорачити праг озбиљне демократије. Осим ако је и демократија само једна врста лепо осмишљеног циркуса.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ПОЛА ВЕКА ОД СМРТИ ДР МИЛЕНКА МАРИНА – У част вољеног доктора
