КАД ДОМАР ИДЕ У ПЕНЗИЈУ – Славко ми те волимо

„Желим да Вам се захвалим на сваком лепом тренутку и сваком мом измамљеном осмеху, на сваком великом одмору, причању са Вама и помагању. Све у свему, желим да Вам се захвалим што сте успели да улепшате ових осам година моје основне школе и што ћете заувек остати део мог детињства и лепог сећања – стоји у поруци коју је вољеном домару Славку, који је у ОШ “Вук Караџић“ у Лозници провео десет година, написала једна Јана поводом његовог одласка у заслужену пензију.

Чини нам се да никада један одлазак у пензију није наишао на толико одјека и лепих коментара на друштвеним мрежама на којима се приказивао снимак испраћаја који су ученици ове школе припремили за свог домара који је за њих био ослонац када им је било тешко због рецимо, добијене јединице и радовао се заједно са њима када су постигли неки успех. Снимак са децом која скандирају „Славко, ми те волимо“ никога не може оставити равнодушним.

А већина не зна да је Славко, заправо Славољуб Тешмановић, човек који је на свом животном путу много неправди доживео и преживео и да сада после 65 година живота и 46 и по година радног стажа може да каже да је живот „испеглао све те неправде“.

На питање у чему је тајна оваквог испраћаја и оволике љубави које деца и колектив исказују према њему, одговара:

– Тајне нема, једноставно, нисам подилазио деци, односио сам се према њима као према својој деци, то су људи, нису бројеви. Када добију јединице мало их утешим, уведем дете ако стоји испред школе. На испраћају једна девојчица плаче, питам је зашто, а она каже, ко ће мене сада да чува док не дође вероучитељ. Ради се о томе, да њен исламски вероучитељ долази из Београда па некада због саобраћаја закасни и ја је уведем у школу да не би стајала на тераси и зебла. То није ништа специјално, али је на њу оставило утисак. И то је оно што ме плаши, ако се због мог нормалног понашања направила оволика прича, где смо то ми данас и какви смо. За испраћај нисам знао, петак је био последњи радни дан, а они су мени испраћај направили у четвртак. Звале су ме колегинице да попијемо кафу, дођем кад улази учитељица Жељка и каже да изађем јер ме тражи директор. Излазим и видим децу која стоје у ходнику, кад ми срце није искочило, то је такав шок, занемео сам, а срце само лупа. Нема веће награде од тога, ово не може да се опише, та три дана су била чаробна – прича нам Славко уз дубоки уздах.

Од деце је добио неколико за њега највреднијих поклона. Најпре, глобус на коме пише – „сад је сав свет ваш“ и две кутије у које су сва деца из школе убацивала цедуљице на којима су написала жеље за њега.

– Има много лепих порука, од сретна ти пензија, уживајте, до дођите да нас видите како растемо, како учимо. Доживео сам то много емотивно, још кад видите да су неке жеље написане онако невештим рукописом. Девојчица из другог разреда нацртала је слику са мојим ликом и није била задовољна, као не личи баш на мене. Али, мени је то било лепо па и да ме је нацртала као Вука Караџића онако са брковима, јер суштина није у лику, већ у гесту. Ту слику ћу премазати безбојним лаком и урамићу је – прича Славко.

Каже, да га је друг који је гледао снимак испраћаја питао шта је он то био у школи и није му поверовао да је био домар.

А шта домар заправо ради у школи? Како каже Славко, он ради као хитна помоћ, за све што се деси мора да реагује у тренутку, ако процури радијатор, ако искочи склопка па нестане струје, мора много тога да зна. Много је научио док је радио у вискозином „Хемиремонту“ али је увек био спреман да учи. Он коси траву, одржава игралиште, шта треба завари, обавља чак и фасадерске радове. Једном речју, кад је тешко – ту је Славко.

Каже да је у овој школи подмлађен колектив и да је са младима лепо и лако радити, увек су спремни да помогну, да разумеју. 

– Навраћаћу у школу, овде су ми остали драги људи и деца, осмаци су ми већ послали позивницу за матурско вече. Имао сам прилике да нађем неко друго радно место, али овде сам духовно испуњен, влада позитивна атмосфера, дечица су искрена и ту нема лажи. Наставници су ту да их понекад и искриткују, а ја сам их тешио и покушавао да их посаветујем, онако другарски – каже нам Славко.

И, ето, деца, за разлику од многих одраслих, памте добро дело и доброг човека па су га баш другарски и испратила. И сигурно, никада га неће заборавоти јер је улепшао њихово детињство.

В. Мићић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ФУДБАЛ: ЛИГА НАЦИЈА – Максимовић преломио

ФУДБАЛ: ЗАВРШНИ ТУРНИР МИНИ-МАКСИ ЛИГЕ – Пчелињо трећи у Србији