НАШИ СМО – Ганди
Шта се десило у суботу 15. марта? Одговор зависи од тога кога питате. Ајде да почнемо од тога шта није. Није избио грађански рат, није изведен државни удар, није било злочина, нико није упао у Народну скупштину, Уставни суд, РТС, није било жртава, ”није одсвиран крај”, није било репризе 5. октобра, није субота била никакав дан д. Ко се надао хаосу, са било које стране да се налази, у суботу је извисио. Шта је било?
Било је народа ”ко на небу звезда”, млади, стари, момци и девојке, са свих страна, сви љубазни, насмејани, духовити, оптимистични, студената, али и пензионера, радника, људи различитих професија, схватања, али уверених да раде нешто добро за себе, своју децу и земљу. Гандијевски. За будућност, за Србију. Било је мноштво застава, много позитивне енергије, осећаја заједништва, припадности, духовитости. Колико? Процене надлежних служби кажу између 88 и 107 хиљада, Архив јавних скупова од 275 до 325.000 људи. Према сазнањима са мрежа и терена, тога дана није било возова, из многих делова земље ни аутобуског превоза, а није возио ни ГСП. Могли бисмо се запитати колико би света било да се могло бусом или возом до БГ, али то није битно.
Озбиљна, паметна власт не може да жмури ни да је било 50.000 људи, већ то је озбиљан сигнал да нешто не ваља и да се мора мењати курс, видети где шкрипи. Битно је да је тих 50, 100, 300.000 дошло зато што се тако хтело, о свом трошку, својим колима, понело своју воду, храну, дошло упркос стварања атмосфере са неких медија да се малтене иде у рат. Сваки скуп који су до сада организовали и на који су позвали студенти завршен је мирно, а тако је било и у БГ до мистериозног тренутка када се ”нешто десило”. До момента завршетка овога текста чуло се милион објашњења надлежних да није звучни топ, али не и шта је узрок онакве реакције окупљених који су мирно стајали. Није топ, него…?
Кажу неки, добро, било је 300.000 и шта сада? Све је остало исто. Озбиљно? Да ли је неко 31. октобра могао предвидети да ће за 135 дана, до суботе, бити оставки министара, пасти Влада Србије, почети хапшења због корупције, бити толико скупова, протеста у сваком ћошку Србије и да ће 15. марта бити одржан онакав скуп. Нико јер је то изгледало као утопија.
Сада је питање, што би рекла Констракта – А шта ћемо сад? Студенти и они који их подржавају не могу у бескрај организовати окупљања, факултети и школе бити у блокади, мора се наћи решење и излаз из ове дубоке кризе уз свест да се ништа неће променити преко ноћи. Да би промене биле делотворне и трајне, морају бити изведене паметно, стрпљиво, са што мање ломова и темељно. Мора се ударити темељ за друштво у коме ће свако радити свој посао најбоље што може, са јасно подељеним надлежностима, дужностима, правима и обавезама. Да држава функционише ”ни по бабу ни по стричевима”, да свима буде боље.
Неки кажу – увек ће бити исто ко год да дође. Ако се ништа не чини да се ствари поправе, сигурно да хоће, али ако се сви искрено потруде, можда и неће. Ови студенти ”што неће да уче”, треба да воде ову земљу за десетак година, они су будућност свиђало се то некоме или не. Да умеју да се организују, види се, да знају шта хоће, односно неће, показали су, да имају енергије и воље треба ли већи доказ од оноликог пешачења, да греше, греше, али греше и они који то не би смели. Људски је, ваљда.
Многи све гледају на персоналном плану, кроз појединце, али они не чине државу, нема незамењивих, има само добрих, лоших, поштених и оних других. Ко мисли да би незаконитом сменом власти од сутра све било бајно и сјајно, у заблуди је. Треба лечити систем, пробудити институције, што ова деца упорно траже, без трикова, смицалица и лажне воље. Из овога треба да изађемо паметнији, сложнији, јачи. За сада је извесно да блокаде трају, да игранка није завршена, и да смо подељени, оштро и опасно, што се на сву срећу није показало у пуном светлу минуле суботе. Шта ће бити, докле ће трајати, вероватно данас нико поуздано не зна, али се решење мора наћи, а за то је потребна добра воља обе стране. Мање страсти, а више мудрости формула је за добар исход.
Како рече патријарх Павле ”Биће нам боље, кад ми будемо бољи” и ”Помоћи ће Бог, ако имадне коме”… До нас је, пут ка срећи неће наћи неко трећи.
П.С.
О атмосфери у којој је одржан суботњи скуп говори фотографија подлактица руку једног од студената редара. На њима су исписани бројеви телефона родитеља и његова крвна група.
Паметном доста. Зар смо морали дотле доћи?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
