НАШИ СМО – Мазохизам
Скупштина Србије, коју смо гледали пре нешто више од недељу дана, није нешто са чиме би се могло дичити јер се и ово здање, понашањем оних који представљају народ, претворило у нешто што више личи на монтажне објекте подигнуте у њиви за потребе неморалног ријалити програма. Наравно да ником нормалном онакве сцене и понашање народних посланика не може да прија и да свако ко је незамућеног ума сматра да насиље није нешто чиме се дуготрајно решавају проблем у држави.
Нажалост, рекло би се, као да смо и на то добрано огуглали па и такве преносе уживо на националној телевизији доживљавамо тек као још једну у низу ријалити-шоу епизода препуних међуљудског сатирања, вређања, повређивања, псовања и свега онога што не приличи поштеном грађанину који жели мир и слободу. Е, сад, ове две последње жеље су постале нешто око чега се никако не слажу две, да се закључити, на силу створене половине у Србији. Једни је освајају, а други је не дају. Ко је у праву у овом забрињавајућем “мечу”, ни тасови адвокатске ваге не би премерили.
Ако кренемо од размишљања да једна страна, која у овом свеопштем лудилу носи епитет опозиције, жели ту слободу, а за њу се бори силом, осуда би била једногласна. Међутим, ако се запитамо зашто јој је употреба силе, тачније бацање димних бомби и прскање бибер-спрејом постало једино преостало оружје, онда се само по себи намеће питање па каква је онда и та власт која је створила такво стање да више ни полемисањем у скупштинској сали, ни шетњом улицама с колонама протестаната или блокадом није могуће доћи до дијалошког решења.
Свако посматра ствари из свог угла, наклањајући се једној или другој страни, али многи нису никоме приклоњени већ сагледавају ствари неострашћено. Можда је таквима и најтеже јер, ако кажу да сила не доноси мир, разљутиће оне који до мира желе макар и тако да стигну, а ако се изјасне с одобравањем, да је то једини преостали начин, постаће за трен ока непријатељи земље и мрзитељи сопствене државе и свог народа. Неће више бити неутрални на овој клацкалици.
Опозиција је таква каква је, друге нема, али, ко каже да је власт увек и потпуно у праву, свакако више говори понет страшћу него само разумом. У трансу, док слушају пароле и говоре који потпаљују крв, многи су спремни да дигну руку, два прста, заставу или паролу с именом странке чији су симпатизери или чланови, али питање је колико би их се поставило на браник отаџбине у реалној невољи. Тада би, сигурно, до изражаја дошле “тековине”, “вредности”, “чари” и “привилегије” страначке припадности и свако би тражио изговор или “везу” да некако остане у “позадини”, близу кућног прага. Опет би, као и почетком деведесетих, из неке куће тројица синова заједно с оцем кренула у рат, а неки би у башти најближег градског кафића “бистрили политику”, подсмевајући се “наивним патриотама”.
Не може бити смирујућа терапија то што се користе вређања, понижења, омаловажавања, било кога ко другачије мисли. Сви смо људска бића, али, тужно јесте, нисмо сви и људи. Смиривати ситуацију понављањем пароле да смо победили или да ћемо увек побеђивати, није ни спортски а ни политички. У ствари, можда једино политички и јесте јер у тој области је свашта дозвољено. Увек ће бити оних који ће то правдати речима “политика је курва”, а каква је то проститутка мало ко нормалан би проверавао. Можда су зато многи аполитични, не мешају се превише и не истичу своја мишљења јавно, али, сигурно да ни такви нису равнодушни. Да ли су умнији, па се не офирају, или немају храбрости да дигну глас и кажу да ово, или оно ништа не ваља, нека сами себи одговоре када стану пред огледало истине.
Неки су после дешавања у Народној скупштини закључили да сви ти играчи играју за исти циљ, само у различитим тимовима. Ипак, делује мало ненормално да засипањем колеге прахом из противпожарног апарата заправо одржавате њега на владајућем положају, а још је луђе да неко ужива у гутању дима, проливању суза због сузавца и размишља – Супер, ово ће ме још дуууго задржати у овим фотељама – министарским, посланичким, директорским или градоначелничким.
Све је данас могуће, али све то је већ чист мазохизам. Најтеже је остати нормалан, али, сутра је нови дан.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
