НАШИ СМО – На раскрсници
Од жеље оног некадашњег ”необавештеног” политичара да будемо ”досадна земља” не да није било ништа, него, по свему судећи, неће ни бити у догледно време. Досада је резервисана, ваљда, за државе које су савладале вештину дијалога, размене супротних мишљења без галаме, увреда, понижавања или употребе силе. То је за оне који се међусобно можда не воле, али се поштују, кад један говори други га стрпљиво саслуша, па онда каже шта има, без давања ружних епитета и сличних, наших ”специјалитета”. Због тога што се не слажу, они се не мрзе, не свађају, не помињу један другоме све ”по списку”. Далеко смо ми од тога.
Какви смо, поново се показало у последња четири месеца. Свашта смо чули и видели, од суза, туге, беса, немоћи и очаја, до радосница, усхићења, пуних срца и пробуђене наде да нисмо баш начисто све упропастили. Да све буде луђе, буђење наде стигло је од оних за које се мислило да их ништа не занима осим да буље у телефоне, ”блеје”, и гледају како да што пре клисну ван граница мајке Србије. Уз младе иде она ”младост – лудост”, али ово су неки нови клинци. Одмерени, организовани, упорни, културни, сложни, стрпљиви и јединствени, као да нису одавде.
Ако ћемо поштено, пробала је власт да их смекша на разне начине, мало претећи, мало шећером мамећи, али нису се упецали ни на једно ни на друго. Очигледно да је ово нека друга врста која се не да ни купити, ни поткупити, ни заплашити, ни разјединити. Фокусирана. Власт не зна шта ће, иако глуми да зна, а они што се зову опозиција узалуд покушавају да се закаче за ту младост која их једноставно неће. Хоће Устав, закон и ред, ”живе” институције.
Судећи по броју ухапшених, ових дана су неке фиоке отворене, рукави засукани па лисице само шкљоцају, падају, што неко рече углавном гирице, тек понека већа риба, али се чека и неки капиталац. Буђење институција? Нормално, одмах има ”стручњака” што знају да је то представа за масе, шарена лажа и слично. Ту смо на терену неповерења које је узело маха као епидемија. Нико никоме не верује. Није ни чудо колико се само дневно пласира неистина и полуистина, колико се већ деценија атакује на здрав мозак и логику да је поверење постало готово утопија, или нешто у шта верују само тешке наивчине и будале. Уколико га нисмо сасвим убили, можда се поверење једном поново врати, али сигурно неће бити скоро.
Ова ситуација подсећа ме на оно ко ће први трепнути, само да све остане на шетању, ”пумпању”, блокирању, (не)искреном позивању на дијалог, у крајњем случају разбијеним јајима, више од тога никако није добро. Све нас је мање и треба да чувамо једини друге, без обзира на то што нас стално деле на ”они” и ”ови”, ”њихови” и ”наши”. Треба се чувати и ловаца у мутном који чекају да приграбе свој део колача, чим се нађу у одговарајућем окружењу, па да наставе да чине оно против чега се сада као ”боре”.
Проблем је што је она ”Паметнији попушта” овде буквално схваћена па су се глупи размахали, разгаламили и створили утисак да их је много више. Поготово на интернету где такви најчешће износе своја мишљења и свесно или несвесно праве велику штету. ”Сада светом владају глупи. Ово је праведно јер глупих је знатно више. Сад глупи приморавају паметне да говоре на начин који глупи могу да разумеју. Ако глуп није нешто схватио, то је проблем паметног. Некада су патили глупи. Сада пате паметни. Али је патња постала знатно мања јер паметних је све мање”.
Ове речи приписују се Умберту Еку. Надам се да је погрешио, да је паметних знатно више, али су тихи. Зато су и криви, да су били гласнији сад не би било како јесте. Одавно би нам било досадно. Не би деца пешачила по Србији, не бисмо имали сто блокада дневно, не би нам медији били пуни свега осим објективности, ни фотеље пуне сумњивих диплома и карактера, бахатих ликова којима је идеја водиља положај зарад привилегија и новца, закамуфлирана устима пуним народа. Можда је минулих 120 дана пробудило наду да можемо бити бољи, одговорнији, паметнији, веровати да има ко да поправи ствари и да је попуштање паметнијег завршено.
Дошли смо до раскрснице, треба добро пратити знакове поред пута и не протраћити још једну прилику. Хајде да изаберемо пут који ће од нас учинити досадну земљу, где се зна закон и ред, где се не знају имена политичара, где се уважава супротан став… Давно је Арчибалд рекао ”Чујте Срби! чувајте се себе”. Време је да чујемо и да се (са)чувамо. Доста је било странпутица, зар не?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
