ХОБИ МИЛАНА ВУКАШИНОВИЋА ИЗ ДОЊЕ БОРИНЕ – Врхунски ножеви од кованог челика
Знање о обради метала које је стекао у машинској школи, али и од свог деде ковача, Милан Вукашиновић Лис из Доње Борине могао је да употреби у изради дворишних капија, ограда, да израђује обруче за бурад или буде поткивач о мајстор за израду шина неопходних за запрегу, али је он, ипак, наставио да покива алат за потребе на селу.
Поред тога, одлучио је да искује за себе први ловачки нож од челика. То се десило пре 20 година а данас су Вукашиновићеви ножеви у футролама многих ловаца из Србије, али и других земаља, окачени уз осталу ловачку опрему. Многи их имају и као вредан украс направљен вештим Лисовим рукама, а није ретко да старији ловци поруче један примерак и за своје наследнике, као вредан и дуготрајан поклон. Посао који је наследио од деде и нож за ознаком “Лис”, постао је прави бренд, како би се то данас рекло модерним језиком, а за нашег саговорника и пропусница до свих оних који цене квалитатан рад и квалитетан нож од кованог челика.
– Управо тако, од деде сам наследио вештину ковања и ковачку радионицу. Све што је он некада радио, наставио сам да радим као хоби, али, ето, одлучио сам се за још једну, додатну, префињенију обраду и пре више од две деценије почео сам да кујем ловачке ножеве. Најпре сам направио један за себе и није испало лоше. Имам га и данас као део моје ловачке опреме јер се и сам бавим ловом више од тридесет година – каже Вукашиновић и додаје да се у старту определио за стару технику ковања “дамаскус”, која је име добила по граду Дамаску.
Његов нож су запазили пријатељи, били су одушевљени и пожелели да и њима нешто тако направи. Следећих петнаестак ножева које је исковао управо њима, поклонио им је, а прича о врхунском квалитету Лисових ножева се брзо проширила.
– До данас је из моје ковачке радионице изашло много ножева, некада и неколико комада месечно а поручују их људи из целе земље. Трудим се да свима изађем у сусрети што пре све завршим, али није мали број оних који сачекају, чак и по неколико месеци. Техника израде није једноставна и, поред квалитета, бринем и о “уметничкој ноти”, јер желим да сваки буде уникатан – прича Лис.
Каже да за сечиво мора да припреми три челичне ламеле, а тврђа је у средини. Објашњава да су мекше ламеле са стране јер се тако добија тврдо и жилаво сечиво.
– Спајам их на високој температури тако што их кујем ручно а препознатљиве шаре сечива добијају се њиховим вишеструким увијањем. Тако се добије еластичност оштрице, а шаре су ситније. Оно што даје лепоту ножу је дршка коју израђујем од јеленског рога или дрвета, најбоље ораховине. Треба доста труда и за дршку јер се одабрано дрво пари две седмице у сушионици, а потом досушује у хладовини. Када је сасвим осушено, премазује се пчелињим воском на температури од 70 степени. То касније обезбеђује добро пријањање ножа у руци. Док се не споје дршка и сечиво, нож није завршен, а када се и то обави, тек тада може да иде до новог власника. За све то, од почетка до завршнице израде једног ножа потребно је између три и пет дана – детаљан је овај мајстор свог заната.
Подсећа и на то да је неписано правило у свету да, када купујете нож, симболично дате једну кованицу металног новца. Метал за метал. Тек онда се исплаћује права цена.
– Ето, ковач сам од двадесете године, а сада имам 53. У протеклим годинама за сва околна села покивам алат, секире, раонике, оштрим ножеве, али, пошто сам и ловац 32 године, добро знам колико је поред добре пушке у шуми потребан и добар нож. У лову је нож потребан и што је квалитетнији, дуже ће трајати оштица, ручка, а све зависи и од тога како се одржава и користи. Рок трајања не постоји, гаранција је доживотна, под једним условом, да га власник не изгуби. Очеви и дедови купују деци или унуцима и, ако се правилно одржава, као и сваки други алат, може трајати генерацијама. Материјали се увозе, има фирми у Србији који се тиме баве. За израду је потребно опште знање и велика пракса. Искуство је кључни фактор. Данас још један мајстор из Новог Сада прави дамаскус ножеве, а у целој Србији има до 60 људи који су у почетној фази израде ножева, што је добро. Треба да имамо квалитетне мајсторе, али ретко ко од њих се бави ковањем. Можда до десетак њих кује сечиво у последњих пар година. До пре пола века у Борини је било пет ковача и сви су имали много посла, нису могли да постигну, а данас сам на подручју општине Мали Зворник једини ковач. Видим да нема интересовања код младих – каже наш саговорник и додаје да планира до краја живота да се бави овим старим занатом из хобија, онако, како вели, за своју душу али и понеког љубитеља сечива.
С. Пајић
Фото: Лична архива
ПРОЧИТАЈТЕ И…
