НАШИ СМО – Нови Сад
Не сећам се колико година сам имао, али морало би то бити у предшколском узрасту, средина седамдесетих, када сам први пут видео Нови Сад. Тачније, кроз њега сам прошао с породицом путујући до оближњег Бачког Јарка, где смо кренули у посету ујаку и ујни. Ваљда зато и не памтим улице, мостове и новосадске зграде, само зидине Петроварадина и равницу која се простирала иза куће наших рођака. Деловала је као море у нијансама модре земље успаване од зимског мраза коју тек чека пролећна обрада земљорадника.
Ујак је радио на железници и мени клинцу приредио је изненађење у виду посете граду и железничкој станици која је својим изгледом и величином за мене деловала спектакуларно, а и била је таква, донедавно. Када се првог новембра прошле године десила трагедија на тој станици, осећај туге и неверице вратио је сва сећања на то место поред којег сам пролазио много пута и касније.
Новосадска железничка станица те прве деценије свог постојања чинила ми се као место где је ужитак радити, гледати колосеке, прагове шина и возове који се свако мало смењују и одлазе даље, дуж равнице којој се само ветар северац супротставља, и зими и лети. Сада се испоставило да због нечијег (не)чињења и стајање под надстрешницом те станице није било сигурно а сем дубоког саучешћа, тешко је наћи реч утехе за породице оних којима је ово место било последње стајалиште у животу.
Ето, скоро ће четири месеца а протести трају, траже се одговори на бројна питања, инсистира се на одговорности, минутама ћутања одаје се пошта настрадалим, а конкретних потеза и одговора на силна питања и даље нема довољно. Хапсе се разни руководиоци повезани са догађајем, поднето је и неколико високофункционерских оставки, али је утисак да је доста корака учињено тек под великим притиском јавности. Туга.
С краја осамдесетих сам у Нови Сад дошао на мало дужи боравак, на одслужење војног рока. Дванаест месеци сам провео у касарни на Детелинари и тај период ми је остао у јако лепој успомени. Не, нисам ја никада волео униформе, посебно не војничку дисциплину и правила која су у тим круговима владала, али, ето, наместило се да буде лепои да тамо стекнем “другове до гроба и хроничну упалу зглоба”. Питам се с колико туге бих данас с њима ходао новосадским улицама, којима смо некада ходали враћајући се са свирке из Дома ЈНА, али сам сигуран, били би “на истој страни”, на оној која жели мир, правду и слободу какву смо некада имали.
Нажалост, кроз Нови Сад сам потом први пут прошао три године касније, када су нас возили на вуковарско ратиште и тада сам видео полигон своје касарне кроззамагљен прозор аутобуса. Замагљен ми је био и поглед због сузе испровоциране сећањем на много лепше дане и другове “од Вардара па до Триглава”…
Онда су пристигла деца и њихово студирање. Посећивао сам често Нови Сад али је он мало личио на онај из војничких дана. Као и у Лозници, кућерци се претварају у нове грађевине, а ко то контролише, ко издаје дозволе, ко врши надзор градње или реконструкције и издаје употребне дозволе, бог сами зна. Ваљда се зато, због пропуста у процедурама, непоштовања прописа и законаи дешавају несреће чији смо сведоци.
Како год, у Нови Сад и даље радо идем, моји студенти су одвећ завршили свој посао на факултету, а и да нису знам где би сада проводили дане. Сад одлазим да посетим унука, да испратим како расте и да га мало провозам у колицима равницом. Пристижу нове генерације, нови студенти, надам се паметнији од нас који им нисмо омогућили да своје академско образовање данас стичу на редовној наставии да не морају “на барикадама” и протестима да се боре за бољу будућност, слободу и владавину права и закона. За сваког подједнако.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
