ЈУБИЛЕЈ ЗОРАНА ГРУЈИЋА – Пола века у позоришту
Као дете поникло у породици “радника у култури”, стасало уз оца редитеља у аматерском позоришту, било је очекивано да ће се Зоран Грујић, дугогодишњи члан КУД “Караџић”, из којег је изашао и прошлог јануара основао Удружење грађана “Градско позориште”, бавити позориштем. У Лозници је утро дубок траг у аматерском позоришном деловању, а режирао је и представе у Руми, Зворнику, Иригу, Малом Зворнику, Бањи Ковиљачи, Пријепољу и Крупњу.
Почео је 1974. године као клинац, а наредних педесет година добар део живота посветио лозничкој позоришној сцени. Поред низа режија и одиграних улога, један је од покретача Фестивала глумачких остварења аматерских позоришта Србије у Лозници, а сада, како каже, први међу једнакима у “Градском позоришту”, где је наставио да ствара културне програме за Лозничане који уживају у тој уметности.
– Кад у пар речи резимирам овај период од 50 година, то онда значи да сам одиграо 43 улоге у позоришту, режирао 68 представа и два играно-документарна филма, добио 43 дипломе и награде за глуму, сценографију и режију. Међутим, пут мог аматерског рада у позоришту је поприлично дуг. И отац и мајка су били чланови КУД “Караџић”. Мајка је почела 1949. године да се бави аматеризмом и била чланица хора у Друштву као и глумица Градског аматерског позоришта “Вук Караџић”. Отац се придружио Друштву 1956. године, када је и дошао у Лозницу и запослио се у “Вискози”, прво као члан хора да би потом прешао у Градско позориште. У представи “Златни пјесак”, 1957. године глумили су као бајаги мужа и жену, а после премијере одлучили су да наставе живот заједно – прича Грујић, сећајући се своје породице.
Сестра и он су рођени у Тузли, а у Лукавцу су живели до 1968. године. Потом долазе у Лозницу.
– Зато сматрам да је Лозница, у ствари, мој град детињства. Пошто сам био везан за оца, он ме је скоро свакодневно водио на пробе. Све је то подстицало моја размишљања о глумачком позиву а у јесен 1974, поводом почетка припрема за обележавање 125. годишњице рада Друштва (1975), Управа је донела одлуку да обнови рад дечје сцене у драмској секцији. Припремала се представа “Хајдуци” Бранислава Нушића у режији Вукана Јовановића, редитеља из Шапца. Као дете “Караџића”, први сам био на заказаној аудицији. Још увек не знам да ли привилегован или као таленат добио сам главну улогу у представи – прича наш саговорник.
Како каже, од тог 20. фебруара 1975. године, када је премијерно изведена представа, почиње његов сан “на даскама које живот значе”. Уследио је “Кекец”, у режији његовог оца Петра, а прелаз између дечје и сцене за одрасле Зоран је провео тако што је махом помагао иза кулиса, носећи и намештајући сценографију, помажући тон-мајсторима око вођења музичких ефеката, или са електричарима радећи на светлосном парку у току саме представе.
– Осамдесете године “Караџић” је склопио уговор са Факултетом драмских уметности из Београда да њихов студент, одсека за позоришну и радио-режију, апсолвент Иштван Лалић, припреми преддипломску представу, Нушићеву “Ожалошћену породицу”. После вишедневних проба, редитељ се, ипак, не одлучује да ме ангажује као глумца, вероватно због година, али ми пружа прилику да као његов асистент учествујем у припреми представе. То су била моја прва сазнања о редитељском позиву. Прву прилику да заиграм на сцени за одрасле добио сам 1981. у представи “Покондирена тиква”, и то улогу Василија. Пошто сам био још увек средњошколац, многи су са подозрењем пратили даљи ток припреме представе. После премијере и првог фестивала где добијам награду за најбољу епизодну улогу, врата будућих представа у драмској секцији су ми била широм отворена – каже Грујић.
Занесен успехом на глумачком пољу по завршетку средње школе, покушао је да се упише на Факултет драмских уметности – одсек позоришне и радио-режије. Нажалост, сећа се, доживљава разочарење. Уписује се на Рударско-геолошки факултет и одлази у војску у Задар у школу резервних официра. Тамо, заједно са тамошњом омладином припрема програме за разне прославе.
По завршетку војске, одлази у Београд на факултет али не напушта драмску секцију у “Караџићу”. Учествује у представи “Подрињски већници АВНОЈ-а” и са жалом што не студира оно што жели, напушта факултет и враћа се у Лозницу. Следе друге представе и стално запослење у тада стабилној “Вискози”, али и сусрет са садашњом супругом Миленом. Она није била члан “Караџића”, али од тада га непрестано подржава у свему и заједно са ћерком Маријом учествује у свакој представи, било да глуми или је режира.
Списак режија и улога је дуг, а Грујић с поносом истиче свој рад у драмском студију Гимназије “Вук Караџић”, који је обновљен 1999. године у време НАТО бомбардовања. Драмски студио је врло брзо превазишао оквире првобитне замисли и постао респективан чинилац у културном животу Лознице. Оно на шта је посебно поносан, то је Фестивал глумачких остварења, који је први пут одржан 2007. године. Прошле године Грујић оснива УГ “Градско позориште”, с којим поставља представу “Позориште у паланци илити мајмун и трагач”. Одиграли су је више пута бесплатно за лозничку публику, али су је изводили и у више других градова. Сплетом околности, уместо на сцени Вуковог дома културе, како је Грујић планирао и желео, поводом његовог великог јубилеја у аматерском раду, одиграће је сутра у Беочину.
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
БЕСПЛАТНА ПРИПРЕМНА НАСТАВА ЗА МАЛЕ МАТУРАНТЕ – Пријаве од четвртка
