НАШИ СМО – Копање
У Лозници се непрестано гради. Ничу зграде као печурке после кише у скоро свим деловима града. Просто се човек запита ко ће све те силне станове попунити, има ли довољно људи, откуд им паре да купују станове и локале кад се сви жале на поскупљења која плате и пензије никако да стигну (тешко да ће икада и стићи). То све поткрепљује и податак да је просечна плата у Лозници испод просека не само републичког, већ и окружног.
Објашњење је, кажу неки, да станове најчешће купују наши “странци” и они преко Дрине. Наравно, ту су и они који станове добијају по изградњи а заузврат су се иселили из својих кућа и уступили земљиште за изградњу вишеспратница. Зависно од вредности скоро сваки члан, малтене, може добити по стан.
Вишеспратне зграде замењују породичне куће, нема више баштица с цвећем (ту су сада балкони са саксијама, а негде нема ни њих), нема прозора са лепим погледом (сада је поглед ограничен на прозор суседне зграде). Толико се гради да су на све стране раскопане негде и јуче асфалтиране улице, провлаче се цеви, каблови, прашина на све стране. По завршетку посла не пресвлачи се асфалт, ваљда се чекају бољи временски услови, шта ли. Мада смо видели више пута да се улице асфалтирају усред зиме кад му време није. Када се крећете тим улицама, морате да водите рачуна да не упаднете у рупу, поломите ногу, штиклу, пробушите ђон, у најбољем случају испрљаћете ципеле, то вам свакако не гине. Најгоре је станарима тих улица који не само да не могу да извезу свој аутомобил из гараже, већ на неким местима не могу ни пешке да прођу. Парола снађи се, па макар и да прођете кроз комшијско двориште (ако сте са њим у добрим односима).
И ту човек може да се запита – да ли уопште неко контролише та ископавања, какве цеви и каблови се провлаче, зашто нешто што се ископа па закопа поново раскопавају, зашто се улице не приводе у пређашње стање, како се то стручно каже. У граду у којем нема довољно паркинг-места оваквим бесконачним прекопавањима њихов број се још више смањује.
Лагатор је одавно постао насељено место, од пусте пољане где је некада била сточна пијаца и где се одржавао народни вашар, сада све врви од грађевинских машина и нових стамбених зграда. У средини је црква за коју је град поклонио земљиште за изградњу “божјег храма” и парохијског дома, које са видика ”прогуташе” околни спратови.
Ничу зграде на улазу у град, на Владића брду, али и стрмом терену са друге стране града без бојазни од клизишта. Не бих волела да сам у кожи власника кућа на брду испод којих се копају дубоки темељи. Замислите какав је њихов поглед одозго у провалију. Плашила бих се да не оде све дођавола. Надам се да тако неће бити јер се у овој земљи све ради по закону, испоштују се све грађевинске процедуре, од планова до локацијских, грађевинских, употребних дозвола. Јест, у пањевима, што би рекла деца. Видели смо како се надстрешнице обрушавају, како прокишњавају нови кровови на аутобуским станицама. Сетимо се зграде у Клупцима која, како кажу, тоне, још нам фали зграда која клиза.
Утешно је што нам се преко пута не руши хотел “Југославија”, које бисмо тада проблеме имали с обзиром на то да у време када се овај хотел градио није била забрањена употреба азбеста, доброг водоотпорног материјала, али отровног. Ако се добро и пажљиво не ради са њим, може да представља праву еколошку бомбу. Е, ко зна колико смо их ми већ до сада имали а нисмо били “обавештени”.
Али, ту су азбестне цеви којих има по граду. Стручњаци кажу да не треба да бринемо, да оне и нису баш тако штетне што се тиче воде, азбест је штетан ако се уноси ваздухом, али да цеви свакако треба мењати. А када их буду мењали (мада то многи неће доживети) следи поновно копање улица од којих су многе, гле случајности, скоро асфалтиране. Али, то је већ прешло у сферу обичајног права.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
