НАШИ СМО – Нобеловци
Студент није запалио жито, али јесте пробудио земљу Србију, од темеља до врха. На оно што већ три месеца раде студенти нису имуни ни власт, ни опозиција, разне НВО, ови, они, с тим што једни њихове потезе виде као разлоге за критику, да не кажем нападе и осуду, а други као прилику да се ”огребу” и ућаре неки поен пошто су, што би рекао народ, ”прочитане приче”. Али нека политике политичарима, важније су неке друге ствари.
Замислите да сте управо ”пали с Марса”, немате појма шта се збива у Србији од новембра до данас, али видите протесте. Када сазнате да су суштински захтеви да држава функционише, владавина права, примена закона ”Ни по бабу ни по стричевима”, да је правда иста за све и доступна свима, да постоји систем који ”шљака” без обзира на то да ли влада Јанко или Марко, нема привилегованих, постоји одговорност, свако ради у оквиру прописаних надлежности, да ли бисте шта томе замерили? Тешко.
Сви ти захтеви су, у суштини, најнормалнији за једно друштво које жели да буде хумано, добро, у корист грађана. По логици ствари, студенти су млади људи, образовани, вредни, они су будућност, будући председници државе, премијери, министри, руководећи људи фабрика, компанија, најбоље што земља има. Са друге стране, они су ти који желе да имају државу у којој ће моћи да живе, не да животаре, ту остану, заснују породицу, њој дају стечена знања, најбоље од себе, да онима који стижу после њих буде још боље. Да свако одговара за оно што ради, чини, говори. Шта ту није нормално?
Они који треба да поживе наредних бар пет, шест деценија, нека одлуче како желе да им изгледају и кућа и двориште. Ми смо им показали колико (не)знамо. Шта је лоше у ставу да за запошљавање буде битна диплома, не било како стечена, а не страначка књижица (било која)? Да треба да идете на операцију, коме бисте дали да вас ”отвори”, одличном студенту који је стекао диплому на знање, или ономе који је до ње дошао на неки други начин. А?
Студенти су пешачили 80 километара из Београда до Новог Сада, а призори народа који их дочекује у успутним местима је најбоља слика времена у коме живимо. Шта значи када људи, млади и стари, у сузама радосницама, дочекују академце, грле непознате девојке и младиће, износе из куће шта ко има да их почасти. Сцене као из ратних филмова када ослободиоци улазе у неки град. Неко је и рекао да су дочекивани као ослободиоци. Зар то није најбоља дијагноза да неке ствари морају да се мењају, да није баш све мед имлеко. Зашто људи у студентима виде ослободиоце, питање за све.
Овде, реално, нешто шкрипи још од краја осамдесетих да бисмо онда у минуле три и по деценије прошли гомилу несреће и муке, лагања, залуђивања, у неповрат изгубљених година и живота. Само за разлику од претходних генерација које су покушавале да промене ствари, нешто мало урадиле, али биле кратког даха, ова деца која не памте ни ратове, ни НАТО бомбардовање, чини се имају другу идеју. Битно је само да их нико не увуче у блато политике, иако се многи труде да то учине, да задрже ову солидарност, организованост, духовитост, креативност, истрајност и јединство.
Наравно, није све идеално, има ту младалачке наивности, претеривања, и сличних ствари, али је важна суштина. Природно је да подржимо младост, не кваримо оно што раде јер смо довољно, и превише, ствари до сада покварили, неко чињењем, неко нечињењем. Та ”деца” су прошлог викенда у Новом Саду показала шта умеју. Маса људи, гужва, а после скупа све почишћено и све прошло без инцидента. Од пада проклете надстрешнице десиле су се неке готово незамисливе ствари, десили су се студенти, пала је Влада, побеђена хронична апатија, пробуђена нада, прихваћена кандидатура студената из Србије за Нобеловуна граду за мир…
Иначе, у последња три месеца безброј пута се чуло ”Хоћемо правду” и да ”институције раде свој посао”, али не на ”гурање”. Неки кажу да ће и ово бити протраћено време. Можда је илузија да ће правде бити, никад је нема довољно, јер је ”спора”, али да институције заиста раде свој посао нити је немогуће, нити неизводљиво. Само треба воље и да се овај цунами добре енергије, усмери правилно, без насиља, јер, ваљда, сви желимо да нам буде боље. Зар не? Нобеловци су показали да воле своју земљу, на потезу су остали.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
