НАШИ СМО – Како?
Како је могуће да се, скоро увек, када желимо да испоштујемо саобраћајно правило “на црвено светло стој, на зелено крени”, док стојимо испред пешачког прелаза, деси то да баш ту, на пар центиметара од ивичњака буде рупа у којој се створила бара и да аутомобил који пролази на зелено у пуном гасу сву ту воду пљусне на нас?
Како то да нам кришка хлеба намазана пекмезом или кајмаком, ако испадне из руке док једемо, увек падне на намазану страну? Како се скоро увек деси то да у маркету или на неком шалтеру изаберемо погрешан ред, иако смо претходно проценили да он најбрже одмиче, Како баш ту настане застој па стигнемо да платимо много после некога ко је био у реду поред нас неколико места иза? Како то да увек с посебном пажњом одслушам кратку и сјајну песму YU групе по којој је назван и њихов други албум из 1973. године а гласи – Како то да сваки дан кажеш само “Добар дан” и ништа више осим тог, а тражим поглед, тражим реч, реч бар више…”? Како су се у годинама које нас газе последњих пар деценија изгубила питања – Како си комшија, како иде, како је на послу, како здравље …? Како смо, уопште, дозволили да дођемо довде, у сваком смислу, политичком и комшијском? Како су нам комшилук заменили људи који нас не питају како смо, чак ни добар дан, јутро или вече не кажу?
Како то да се данас неки чуде захтевима студената у којима они само траже да се у држави и животу уопште примењује оно о чему су учили у књигама, да сви подједнако поштују право и правила, да се примењују закони, подједнако према онима који су власт и онима који то нису? Како је истина постала спорија од лажи, неодговорност добила примат над одговорношћу, а непоштењачине и “они други” доминирају над поштеним и искреним светом?
Како је постало нормално да нас данас поједини медији убеђују у нешто да је тачно, иако смо својим очима видели или на сопственој кожи осетили да није тако? Како је дошло до тога да је, практично, постало немогуће телефоном заказати преглед код свог лекара или само затражити продужење терапије, а управо су ти бројеви телефона и покренути да би болеснима олакшали лечење? Како је могуће да они или непрекидно звоне, а нико не диже слушалицу са друге стране или упорно “избацују”, тобож због заузећа?
Како, бре, пита се човек, нико не лупи шаком о сто и не каже да тако не може више, да је техника узнапредовала управо зато да би људима олакшала живот а не да би само плаћали њено “инсталирање”, па шта их снађе? Како нам неки провајдери без консултовања убацују или избацују телевизијске канале до којих нам је стало, или није, а цене услуга “кроје” искључиво у своју корист, чак и када вам нуде привидне погодности као дугогодишњем кориснику? Како је многима плата постала битнија од слободе и живота, поготово ако се њом не могу измирити ни рачуни за комуналије, а о путовањима да и не говоримо?
Како је ненормално постало нормално? Како смо у овом лудом времену сви постали егоисти, саможиви делићи нечега што се данас назива “људским ресурсом”, а звало се народом потпуно неспремни за борбу, правду и за младост у коју се заклињемо и називамо је нашом будућношћу? Како се десило и то да многи прихватају партијску књижицу, иако за ту партију нису спремни да дају ништа више од два подигнута прста, када им је речено то да чине? Како смо сви постали баксузи? Како нам је битнија садашња бедна пензија од сутрашњости наших наследника? Како се сви разумемо у све, а не боримо се ни за шта? Како су нестали идеали и како смо дочекали да стихови покојног Боре Чорбе – “За идеале гину будале”, постану важеће правило и показатељ наше учмалости.
На крају, можда је за све ово наведено прикладније питање – зашто, али га нисам поставио јер ме та реч асоцира на песму Зорана Симјановића из филма “Национална класа” – “Зашто, све што је лепо има крај”, а, чини се, да се овом лудилу не назире крај.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
