НАШИ СМО – Понављачи
Опет нам се дешава исто. Поново јавни сервис ћути и не објављује оно што се дешава а ако нешто и објави, то стане у пар секунди. Тако је и са протестима студената, више простора добију само кад им дођу под прозор. Необјективно, непрофесионално, нема поштовања новинарског кодекса. Полако се “снег и лед” отопљавају, проговарају поједине колеге новинари о свему што се дешава у овој медијској кући.
Лавина је кренула, нажалост, тек од погибије петнаесторо људи а ми тек касније сазнајемо да је новосадским колегама дописницима било забрањено да извештавају о несрећи на железничкој станици а “блокада” према њима настављена је и са протестима студената. Сазнајемо да се њихови прилози секу како је по “укусу” острашћених или уплашених уредника којима је битније радно место од части и новинарске етике.
Нажалост, тако је у већини редакција широм Србије, свако од неког страхује, људи су заплашени, изгубили су оно што би наш народ простачки рекао “муда” али има и оних равнодушних који, као, неће да имају никаквих проблема па кажу “Ма, баш ме брига, радим како ми се каже”. Нема за њих ни студената на улицама који се месецима мрзну и неће да одустану од својих захтева за које власт тврди да су већ испуњени а они и поред тога не одлазе. И који, пази безобразлука – не траже од једног човека, већ од државних институција да одговоре и реше њихове захтеве, траже поштовање Устава и владавину права. Срам их било.
Они медији који и говоре о протестима, раде то уз омаловажавање, играју се бројем учесника, оправдавају пробијање блокада аутомобилима. Дигли се и просветари који по ко зна који пут траже своја права, повећање плата, безбедност на послу. Власт каже – добили су што су тражили, постигнут је договор, али очигледно многи то не признају а неки кажу да им не верују јер су већ неколико пута обећања прекршили и желе да остану уз студенте док се сви њихови захтеви не испуне.
Медијску блокаду јавног сервиса и медија који користе националну фреквенцију осетили су више пута и грађани лозничког краја. Најновија је “црвена Дрина” о чему су писали и објављивали саопштења надлежних институција и јавних предузећа само локални медији и портали појединих новинских кућа у Србији, али о томе ни словца на јавном сервису. С обзиром на то да је у питању река која дели две државе и да је овај белај изазвала компанија са територије суседне државе, то се могло окарактерисати и као међународни инцидент. А о томе у етру мук. Зашто? Да се не би дизала паника? Она је већ настала невешто написаним противречним саопштењима па није ни чудо што се народ уплашио па помислио да се чињенице заташкавају.
Зар је требало да се на површини воде појаве мртве рибе као што се то десило пре десет година када је Дрина била сиво-беле боје због пуштања отровне лужине из ове фабрике. Није ни чудо што је завладала паника на друштвеним мрежама па су људи масовно куповали флаширану воду и празнили рафове у продавницама. Неки су се плашили да скувају кафу и ручак са чесмовачом, дотле је страх стигао.
У добро уређеном систему, екипе надлежних институција би одмах изашле на терен, узеле узорке, са њима би на лице места изашле новинарске екипе, снимиле ситуацију, сазнали би се први резултати, разговарало би се са власником предузећа које је то проузроковало, било би тражено да се утврди зашто је дошло до изливања тих обојених материја у Дрину, шта се предузима да до тога више не долази.
Да се тако урадило, одмах, првог дана, не би било панике, страха међу људима који су навикли да се од њих стално нешто крије, заташкава, који виде да ретко ко одговара због својих недела, бахатости, нелегалног богаћења. У таквим условима људи су склонији паници и лако поверују у све што чују а додатно их узнемирава што о томе ћуте на јавном сервису. Ћутња је најопаснија.
Стога и оправдано питање – докле ће новинари, пре свега они у јавном медијском сервису, за чије издржавање сви ми месечно издвајамо новац из свог кућног буџета, бити понављачи, када ће професија бити на првом месту а не политика и интереси политичара на власти, докле ће новинари бити слугерање, а не људи од достојанства и интегритета као што су били некада?
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
