НАШИ СМО – Шта нам је?
Док се нису појавиле друштвене мреже, мислио сам да смо један позитиван народ, ведрог духа, склон хумору и оптимизму, чак и кад му време није. Сад ми се чини да сам био у заблуди, бар судећи према ономе какви су многи када заседну за тастатуру па крену у офанзиву. Некима ништа, али баш ништа не ваља. Када се нешто уради, има милион замерки, ако се не ради, онда се замера што се не ради. Зачарани круг пун песимизма.
Да ли је стигло на наплату све оно што се овим простором ваља од деведесетих, или је олакшан приступ преко друштвених мрежа да свако о свему има мишљење, показао право лице, немам појма. Истина је тамо негде, што би рекли Скали и Молдер. На све наш човек има примедбе, све зна како треба радити, не само у спорту, где су сви селектори, него уопште.
Ко би рекао да међу нама има толико стручњака опште праксе, људи се ”разумеју” у медицину, грађевину, саобраћај, екологију, рударство, просвету, политику да не помињем, ту су сви у најмању руку Кисинџер. И углавном мраче. Шта зна онај што је учио годинама да заврши факс, нема појма, јер јаче је оно ”рекао ми један човек”, ”тако се прича” и слични ”поуздани извори”.
Уз општу стручност, последњих година цветају песимизам, сумњичавост и нека злоћа јача од оног класичног ”да комшији цркне крава”. Ако је неко успео у било чему, за мушкарца важи да се снашао, другим речима крао, муљао, имао некога горе, ”јака леђа” и слично, ако је жена, онда је јасно, поготово ако иоле пристојно изгледа, да је све добила ”зна се како”. Готово да је немогуће да човек уради нешто у животу на знање, рад, вредноћу, умешност, поштено и часно. Нема силе. Има ту и психологије. Ако један може поштено да успе, могу и други, али лакше је мудровати него засукати рукаве.
Уз све то готово да нема институције у земљи Србији којој се безрезервно верује. Лепо је сумњати, размишљати, не прихватати све здраво за готово, али не може се ни сумњати у све живо. Код нас може. Сада, поучени искуством како код нас на многим пољима све функционише по систему ”знам човека”, или да се за одређену цену готово све може, толика сумњичавост и није необична.
Више брине што смо се некако прозлили. Нажалост, јесмо. Пре смо спремни да ”уједемо” за душу, увредимо, понизимо, него да саслушамо, разумемо, пробамо да схватимо туђу муку. Све је мање онога “Сви за једнога, један за све”, а све више ”У се, на се и пода се” варијанта, само што такви забораве да ”Ничија није до зоре горела”. Опет, како бити позитиван, добродушан када те сваки дан бомбардују лошим вестима. Стиже никад хладнија зима, па никад врелије лето, почео је трећи светски рат, па ето нуклеарног рата, онда ред призора из Украјине, Газе, мало пожара из САД, плус нека саобраћајка и све укруг. Стручњаци кажу да су стрес, телесне болести, али и непрекидна изложеност лошим вестима највећи ризици по метално здравље старијих људи у Србији, али чини се и млађих.
Стална изложеност лошим информацијама доводи до негативног размишљања. Тако један психијатар каже да често пацијенте пита када им се последњи пут десило нешто лепо у животу. Њих 99 одсто се после краћег размишљања сети само крупних ствари, венчања, рађања деце, а свакодневних, драгог пољупца, доброг филма, неког изласка, онога што чини живот, готово нико. Већина нас је на сто гради, орна за галаму, насиље, увреде јер сва накупљена фрустрација, негативно пуњење, мора негде да груне.
Треба наћи мир. Отргнути се, уместо пуке критике понудити решење, не бити човеку вук, променити угао гледања и сетити се онога ”Нека твоја глава буде само твоја брига, Не дај да јој говоре, нека сама открије”. “Сви смо ми у јарку, али неки од нас гледају у звезде.”, рекао је Оскар Вајлд, а извесном Роју Т. Бенету приписује се следеће – “Став је избор. Срећа је избор. Оптимизам је избор. Доброта је избор. Давање је избор. Поштовање је избор. Који год избор направиш, он направи тебе. Бирај мудро.”
До нас је, вратимо се себи, јер ”Тамо где је срце, тамо сија Сунце, тамо где је страх, тамо живи мрак”. Можда је и до година, изгледа да само још млади верују у себе, у могуће боље сутра, или је и то по оној ”Младост лудост”. Видећемо. Срце или страх?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
