НАШИ СМО – Празници
У последње време се често запитам како то да нас пред крај децембра пословично стигне слављеничка грозница и то да с нестрпљењем одбројавамо дане старе године, а радујемо се доласку нове, кад по математичкој рачуници на тај начин само постајемо за годину старији и, практично, ништа више.
Наравно, није старост баук кога се треба плашити, али, реално, низањем година само попуњавам свој “век трајања”. Некима је свака текућа година разлог да се порадују новој јер се надају бољем, очекују корак напред и степеник више, али, срећом, постоје и они којима је баш та, одлазећа, донела толико лепог да просто пожеле да она траје још мало или, барем, да се добро из ње прелије и у нову.
Ваљда је разлика у томе ко је шта пожелео на почетку јануара, а шта му се у реалном животу од тога остварило. У групи сам оних којима је 2024. година исплетена најрадоснијим данима, највећом срећом, таква да се само пожелети може. Деда Мразу сам рекао да се не замара у овој и нека понесе у врећи само исту количину радости као претходне и нека ми је крајем децембра испоручи кроз оџак. Ништа више. Скромно. Е, шта ће се од тих жеља обистинити видећемо, али ме паника о глобалним претњама већ прилично деморалисала, а треба изгурати још 350 и нешто дана.
Колико смо се обрадовали на крају децембра отварањем мото-пута ка Шапцу, толико смо се за мање од 24 сата испрепадали саобраћаним невољама и, како неко рече, невероватним “исправљањем” кружних токова. На идентичном месту три излетања са пута, после пар дана још неколико, па не може човек а да се мало не заплаши. Уместо са еланом и спознајом да ћемо до Шапца стићи за око пола сата, на овај пут су многи, па и ја, кренули са знатно више опреза него што се могло и замислити на тако, како су је описали надлежни, безбедној деоници. По лепом и сунчаном времену, лагано, без проблема за 40 минута до Шапца и није лош напредак. Како год, најважније је стићи на циљ и не проверавати може ли се престићи најављена дужина путовања од стране оних који су пут свечано отворили.
Даље, овај јануар се некако разгоропадио и од првих дана донео нове туге, дане жалости, али и наставак студентских протеста. Док власт све жешће упире прст у организаторе, повезујући их са “спољашњим фактором”, са онима који су против напретка Србије, у тим истим редовима протестаната стоје исто Срби, они који траже промену системског (не)деловања. Наставници су на улици уз своје ђаке, поносни, али и обасути претњама да, ако неће да раде, наћи ће им се замена… што би рекли Лозничани – наопако! Ко ће овде први да попусти, видећемо, али да треба много ствари довести у ред, ту нема збора.
Са друге стране светска криза, нове санкције Русији које прелазе и преко наших леђа због НИС-а. Власт нас храбри да то неће уздрмати Србију на путу напретка, али и плаши сличним фразама од ранијих година да долазе “незапамћено лоши дани” и да је криза свуда око нас. Онда, опет, као противтег и доказ да ми “стојимо добро”, нуде се кредити младима за стан који личе на бајку, Нажалост, имали смо ми различитих бајки у протеклим деценијама, банкарских усхићења, од штедње код Језде и Дафине, до стамбених кредита који су многима потом постали омча око врата. Можда се зато и граде све ове силне зграде на темељима приземних кућа или је, сачувај боже, ова понуда за младе и осмишљена јер је, можда, ослабила потражња за становима који се продају од 1.200 евра по квадрату па навише, зависно од града.
Било како било, ако се провучемо кроз овај дванаестомесечни слалом барем као у прошлој години, можда и 2025. испратимо са осмехом и новим надањима. Оно што нам никако не смета, то су празници и то нам свима прија. Нека их буде само што више.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
