АНКСИОЗНОСТ, БОЛЕСТ САВРЕМЕНОГ ДОБА – Позив да нешто мора да се мења
– Када сам схватила да ми крећу неке лоше мисли, емоције или сам тај дан емоционално нестабилна, узимам папир и попуним га. Е, то је сад психолошки моменат да ја на тај начин попуњавам своје унутрашње празнине. Обично су мотиви цвеће, дакле, да цвета ум, лепе мисли и да тако пошаљем поруку другима да могу да живе сасвим нормално иако имају анксиозност и панични напад, да могу да се посвете себи. Анксиозност је увек ту, она је део нас само је питање колико ће да буде агресивна према нама, то искључиво зависи од нас – казује за ЛН Ирена Румиха Станић (34) из Лознице која је решила да своју причу и борбу са анксиозношћу подели са нама.
Анксиозност је стање стрепње, забринутости, страха, немира, нервозе у вези са нечим што може имати неизвестан исход. Тешком и застрашујућом је чини активирање механизама “бори се или бежи” који се покреће увек када постоји стварна или умишљена опасност. То је болест која се сматра епидемијом савременог доба која погађа све више људи. Неки се предају, али многи јој се одупиру на различите начине а један од њих је и арт терапија као облик психотерапије која примењује уметнички процес као вид и средство изражавања и комуникације. И управо у арт терапији је, сасвим случајно, нашла свој излаз Лозничанка Ирена Румиха Станић, којој је утврђена дијагноза анксиозност са паничним нападима.
– Почело је пре три четири године са пролазним главобољама, које су биле све јаче, јавило се треперење пред очима, губитак фокуса, безвољност, лењост. Све ове манифестације су се јављале периодично – туга, страх, све што кочи човека па га враћа још више у себе да се запита зашто је то тако. Дошли смо до закључка да сам превише тих емоција преузела на себе и почела сам да их осећам иако нису моје и онда је преовладала туга. Нисам хтела ни на посао да идем, да се са било киме дружим, одбацила сам и неке пријатеље од себе, није ми било ни до чега. Буквално, преживљавам дан, нема радости, нема ништа, механички живим – прича нам Ирена.
Потражила је помоћ од свог тадашњег изабраног лекара да је упути психијатру да види да ли има психичких проблема. Међутим, докторка је, како каже, говорила да је вероватно у питању низак проценат гвожђа, упућивала је на инфузију или у ковид амбуланту – тестирања на ковид су била негативна а грожђе на граници а она је све време имала те сензације.
– Док чекам на преглед, имам осећај пропадања, падања у несвест али не падам, морам да се померим са тог места, да побегнем. Схватила сам касније да је све то био увод у оно што ће касније да ме задеси а крајњи исход је био тај да сам завршила на Хитној са паничним нападом. Мислила сам да имам проблема са шећером јер су ми уста била стално сува, имала сам кратак дах, гушење. Доктор ми је тада рекао да је у питању панични напад, да ја не умирем, него се тело бори да избаци све токсине и стрес које је накупило кроз те физичке сензације. Преписао ми је бромазепан који ме држао неколико сати и рекао ми да сутрадан одем код психијатра, да сам млада и да није срамота имати и тај панични напад, дешава се – присећа се Ирена.
Докторка јој је коначно дала хитан упут за психијатријски преглед на који је ипак морала да чека јер је у чекаоници била велика гужва. Према причи психијатра, код ње је све почело од детињства, највећи окидач је био бомбардовање деведесетих када је имала само девет година и када јој се због стреса појавио седи прамен у коси.
– То је страх на који нисам могла да утичем. Имала сам у основној и средњој школи проблема са тремом, када треба да одговарам, заврти ми се у глави као да ћу да паднем у несвест, то је страх од непознатог и мањак самопоуздања. Тако сам васпитана, увек сам била спутавана, немаш права на своје мишљење и то гуташ цео живот, не бориш се за себе – каже наша саговорница.
Код психијатра добија антидепресиве и лекове за смирење. Помогло јој је када се помирила са терапијом. Није имала суицидне мисли, само је хтела да се изолује од свих. Те фазе су, како каже, добре ако се не допусти да трају превише дуго, могу да нас тргну да прихватимо одговорност. Те мисли које прођу кроз главу не треба прихватати као истините, када им дајеш на значају, оне расту и претварају се у нешто више.
– Арт терапију сам прихватила када сам почела да цртам јер је то био начин да се смирим и моменат када сам ја својевољно избацила све лекове из употребе. Тешко је скинути се са нечега, пила сам их две године и таблета је мени деловала као сигурност, привидна сигурност. Самоиницијативно сам то урадила, доктор ми је рекао да ће једном доћи до тога, ми смо полако искључивали по једну дозу, а ја сам све то одбацила јер сам схватила да се на њих ослањам. Осам месеци их не пијем, хтела сам да избегнем лажну сигурност, не прија ми и нећу да се трујем ако већ постоји опција да смирим саму себе, на природан начин – казује она.
Сваку ружну ситуацију, сваку мисао, све ружно што јој се десило у детињству или одређеног дана, Ирена пребаци на папир. Онда је дошло повлачење линија, кренула је са цвећем, орнаментима и дошла је до цртежа. Када јој крену лоше мисли, емоције или ако је тај дан емоционално нестабилна, она узима папир и попуни га.
– Е, то је сад психолошки моменат, ја на тај начин своје празнине попуњавам. Обично су мотиви цвеће, да цвета ум, лепе мисли и да тако пошаљем поруку другима да могу да живе сасвим нормално иако имају анксиозност, панични напад, да могу да се посвете себи. Анксиозност је увек ту, она је део нас само је питање колико ће да буде агресивна јер то искључиво зависи од нас. Анксиозност је позив да се нешто мења у животу, да се усвоје неке нове навике. Ја сам променила навике и у исхрани, пићу, физичкој активности. Мислим да бих могла да напредујем да цртеже пренесем на велико платно, имала сам похвала од стручних особа, да се моји цртежи искористе рецимо за корице свеске, за мајице и слично – каже она.
Ова храбра млада жена, која је решила да са другима подели своје искуство и борбу са анксиозношћу, поручује да треба бити искрен према себи и да никакав чаробни штапић нити лек неће променити стање док свако од нас не сагледа себе изнутра и да се након тога сваки дан усавршава.
– Хоћу да алармирам младе који пролазе кроз ово кроз шта сам ја прошла и који вероватно не препознају то као анксиозност и као нормално стање у једном периоду свог живота. Желела бих да схвате да је то све “ок” и да је “ок” сећати се шта год то било. Некада деструктивне мисли могу да наведу човека на суицидне мисли, али на сву срећу, излаза има увек јер постоје људи који могу да ти помогну ако им се обратиш. То може бити психијатар, психолог, духовник, нека креативна радионица која се тим бави, добар пријатељ, отац, мајка, који ће да ти кажу да ниси сам у свему томе – истиче она.
Додаје, да не треба да нас интересује шта ће други рећи а притом заборавити како се сами осећамо и како треба да живимо и да свако од нас треба да ради оно што воли па макар то било и цртање. Храбро истиче да се не треба плашити промена и да је суштина живота живети и радити оно што волиш, ма колико се од тога зарадило. Треба изаћи из зоне комфора, уљуљканости и тек тада се може сматрати да смо успели.
В. Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
