ИНТЕРВЈУ СА ЉУБОМИРОМ ЋОРИЛИЋЕМ – Награда за животно дело
Прошле суботе, на Скупштини Удружења књижевника Србије, књижевнику из Лознице Љубомиру Ћорилићу уручено је највише признање које додељује Удружење – Повеља за животно дело. Тим поводом, разговарали смо са Ћорилићем, познатим српским песником, књижевним критичарем, новинаром и културним радником.
Повеља за животно дело се додељује најистакнутијим српским писцима за остварено књижевно дело. Колико Вас ово признање уверава да нисте погрешили што сте живот посветили књижевности и култури, српском језику и ћирилици?
– Заиста ми потврђује да нисам погрешио што сам се, још у трећем основне, определио за најхуманију уметност – књижевност. Она ми је формирала свест о потреби да се бавим културом, одбраном српског језика и ћирилице. Посветио сам им сву своју стваралачку енергију и живот. Награда има утолико већу тежину што су је доделили писци, без сујете и подозрења.
Да ли је ова Повеља најважнија награда до сада?
– Професионално гледано, јесте. Али, 2014. ми је додељена “Витезова” награда за животно дело, у домену књижевности за децу и младе, 2018 – Повеља Карађорђе – награда за животно дело у књижевности Међународног фестивала поезије “шумадијске метафоре”; ове године, на Велику Госпојину, у Задужбини кнеза Лазара у Горњој Добрињи – награда Цар Константин и царица Јелена, “за укупан допринос српској књижевности и уметности”, коју додељују Министарство културе Србије, УКС, Свесрпски отаџбински сабор, Туристичка организација Пожеге и Манастир Пресвете Богородице… У том кругу су и награде Ристо Ратковић (1973), Фестивала културе младих Србије (1974), Пегаз (1978), Златна струна “Смедеревске песничке јесени” (1988), награда Компаније Вечерње новости “Гордана Брајовић” – за књигу године (“Благо божије” – 2009)… Својеврсна ми је награда и заступање у две антологије песама о Косову, у југословенској антологији боемске поезије и антологији песника света (најлепше песме о вину, са Хорацијем, Хајамом, Гетеом, Хелдерлином, Бодлером, Пушкином, Змајем, Ујевићем, Дисом, Јесењином, Марконијем…). Нескромно што ја то истичем, али, просудите сами која би ми могла бити најдража.
Имате ли песника – наследника?
– Опет мало нескромности. У савременој српској поезији нема песника који на мој поетички начин преплићу орфичко, љубавно, патриотско и винско певање, осим једног који је рођен кад сам ја објавио прву књигу песама, 1978. године. Он је мој окалемљени изданак, мајстор складања стихова и строфа, даровит, еруптиван песник. Изузетно смислено се игра језиком песме, као лоптицом-скочицом. Говорим о нашем Јадранину, Драгану Марковићу, члану “Караџићевог” књижевног клуба и Удружења књижевника, песнику који је већ стекао међу читаоцима и писцима завидан углед. Потврда његовог дара је и награда Бранко Ћопић, коју му је доделила Ћопићева задужбина при Српској академији наука и уметности. Песници су најчешће ендемичне биљке, а ја, ево, имам наследника. Видећете, биће он велики песник.
Подсетимо, Љубомир Ћорилић, песник, књижевни критичар, антологичар, објавио је 17 књига песама, приредио и написао студије у антологији “Златна петорка српске поезије за децу и младе (Змај, Радовић, Антић, Ерић, Попадић)”, објавио књигу огледа, беседа, рецензија “Српска поезија за децу на крилима Змаја”, песме, књижевне критике, есеје, позоришне и ликовне приказе објављивао у тридесетак новина, књижевних ревија, часописа у земљи и иностранству; приредио изборе поезије Добрице Ерића, Драгана Марковића, Тодора Бјелкића, лекторисао и уредио педесетак књига песама, приповедака и романа другим ауторима, историјских монографија и хроника, написао шест монографија из културе, просвете, планинарства, информисања, здравства, спорта, основао неколико позоришних, сајамских, књижевних и ликовних догађаја… Превођен је на енглески, руски, јерменски, пољски, македонски језик…
С. П.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
