ПРИЧАЈ СА МНОМ (7) – Треба да се упознамо

Lozničke novosti 26/12/2024 10:07 0

Оно што недостаје данас је разговор, уопштено људи слабо разговарају и чак и кад се нађу заједно ,,уживо”, опет доминира употреба телефона. Треба да се запитамо колико пута у пар минута погледамо у тај уређај док смо у друштву, каже Сања Симић де Граф, педагошка саветница и наставница енглеског језика.

– Код тинејџера приметићете групу, рецимо, у школском дворишту, која само изгледа као група али свако гледа у свој уређај или игра игрицу. О каквој социјализацији можемо овде говорити? И, наравно, да немају осећај једни за друге, нису дали једни другима прилику да се упознају, да посвете пажњу и од тога и креће недостатак емпатије – каже Сања Симић де Граф, педагошка саветница и наставница енглеског језика.

Она напомиње да је у школама неопходно подстицати све видове мотивације у којима су кључне речи: сарадња, разговор, дружење, саосећање, љубав. Треба подстицати и високо вредновати све активности које промовишу племенитост, веровати у способности сваког детета, бодрити да буде креативно, да употреби машту, слободно се изражава, обогати речник. Наравно, савремена технологијаје је потребна, каже наша саговорница, потребан је и мобилни телефон и рачунар, ако се фокусирамо на умерену употребу и позитивне аспекте њиховог коришћења. Савремена технологија подразумева да нам живот буде олакшан, а оног момента кад постане господар нашег живота и преузме га, последице су страшне – престаје да постоји човек и праве људске вредности, нестаје било каквог осећаја за друге, што је веома опасно.

– Поштедимо децу тога, не идући у крајност да говоримо само негативно о технологијама него, управо, истичући њихове добре стране. Ми смо ти који детету морамо да обезбедимо алтернативу како не би проводило превише времена поред тих уређаја. Деца нису љубимци које волимо и који су ту поред нас док их смирујемо уређајима обављајући свакодневне обавезе. Љубав није услуга бесконачног давања, испуњавања жеља у недоглед. Напротив, љубав је жртва, бар и она најмања, јер ако некога волимо, посвећујемо му довољно пажње. Питања на које свако од нас треба да одговори, било као родитељ или наставник, јесте: да ли поклањамо деци довољно пажње, да ли обмањујемо себе и волимо децу на погрешан начин – наводи наша саговорница.

Родитељи често довозе децу у школу аутомобилима па чак и када је школа удаљена на само десетак минута. Као разлоге наводе да је тако сигурније и безбедније или кад они већ иду на посао па да повезу и дете у школу. Зашто то није добра идеја чак и ако родитељи иду на посао аутомобилом?

– На тај начин ускратили смо дете и за социјализацију, физичку активност и за оријентацију у простору. Када говоримо о безбедности, зар је безбедно да деца живе ,,под стакленим звоном”, презаштићена и једнога дана комплетно неспремна за живот. Не заборавите, док возите дете, оно и за то кратко време користи мобилни телефон, а ви му то допуштате јер сте и ви тек устали и потребан вам је мир. Тај лажни мир под контролом ,,дадиље” – мобилног телефона, јесте једна медвеђа услуга. Тиме што не иде са својим другарима из улице у школу, ускратили сте детету нешто најлепше, а то је дружење, размена мишљења, искустава, физичку активност а, највероватније, деца ће у тој шетњи до школе мање користити мобилни телефон или га неће користити. Зашто има вршњачког насиља, па управо зато јер се не волимо, а како ћемо да се волимо кад не разговарамо, кад се не познајемо, не дружимо се, то је зачарани круг који креће од безазлених ствари а завршава се страшно – закључује Сања Симић де Граф.

На питање – шта је једино горе од прекомерне употребе мобилних телефона, она одговара да је то колико год нелогично звучало, њихова забрана јер ће се тиме само повећати жеља, односно потреба за коришћењем мобилног или рачунара. Ако сте дете казнили да неко време не користи мобилни телефон, оног момента када га поново добије у руке, постаје толико ,,опседнуто” да се фокусира искључиво на тај урађај, а то није циљ. Циљ је да се пронађе боља алтернатива, да се у разговору са дететом и кроз различите активности, сугестије покаже да постоји доста добрих ствари којима се може бавити, а да му мобилни телефон служи за неопходне ствари. Да би се то постигло, неке навике треба развијати још од малих ногу као што су – дружење са вршњацима, шетња у природи, друштвене игре са члановима породице, читање књига, разговори са вршњацима и породицом о одређеним ситуацијама, изношење мишљења. Када дете има богатство активности, брзо ће му досадити друштвене мреже или ће добити прилику да користи њихове добре стране, на пример – позив на неке заједничке догађаје, промовисање лепих и хуманитарних акција.

– Ако нисмо код деце развили ове навике јер ,,нисмо имали времена од свог посла”, крајње је време да постепено уводимо неке од ових активности, али да не заборавимо да је деци потребна родитељска пажња и ако се сагласимо да нам мобилни буде савезник кад ,,ми немамо времена”, онда не преостаје ништа него да сносимо последице. Које је оправдање да деца после вртића дођу кући и нон-стоп играју игрице или прате садржаје на јутјубу. Зар није логичније, лепше и здравије за породицу која се поново окупља да размени мишљење како је некоме било на послу, у школи или вртићу. Тиме остајемо блиски, а ако по повратку прибегнемо телефонима и рачунарима, онда се раздвајамо. Да ли смо ми, уопште, свесни да постоје многе породице чији се чланови не познају – напомиње она.

Наша саговорница поставља и питање – како да упознамо дете ако га ,,укалупимо” у дневну рутину или још горе, ако му испланирамо активности. По њеном мишљењу, треба пустити деци да развијају машту, не треба дозволити себи да будете апсолутни организатор дечјег дана.

– Не критикујте дете ако се досађује или ,,седи скрштених руку”, то се зове маштарење, креација, не прекидајте тај процес. Не критикујте дете које је разиграно трчало по дворишту по киши и унело ,,тону блата” у кућу. Зар то нисмо и ми чинили? Деца су бића, она нису предмет наше љубави и да због тога што ми знамо шта је добро за наше дете, да ћемо му ми организовати да живот. То је опасно. Питање је да ли и знамо шта је најбоље за наше дете. Сваки вид презаштићивања, као и занемаривања, погубан је. Често се деси да им пустимо све, па их после кажњавамо јер не можемо ,,од својих послова” да похватамо конце чиме нам се деца баве и шта раде – каже она.

Како каже, не постоје каријере нити алтернативе које ће родитељима надокнадити време које нису провели са дететом. Такође, нико се боље од родитеља неће бавити њиховим дететом, ни дадиља ни школа.

– Свако коме је стало до деце кад добро размисли докле смо дошли да се цео систем вредности пореметио и да је све оно што је зло нашло прилику да се на овај или на онај начин ,,нашминка” у добро, мислим да ће се сложити да је крајње време да урадимо нешто док не буде касно. Родитељи квалитетним провођењем времена са децом и лепим васпитањем, школе образовањем кроз различите ваннаставне и наставне активности које подстичу стицање саосећања и врлина, медији једним добрим и богатим дечјим програмом и да се поштује време када се приказују садржаји који нису препоручени за одређене дечје узрасте. Само тако се може нешто постићи – закључује Сања Симић де Граф.

ЛН

ИЛУСТРАЦИЈА: ВИ