ПРИЧАЈ СА МНОМ (6) – Читати деци бајке пред спавање
– Констатујемо често да деца данас нису маштовита, о комуникацији и социјализацији да не говоримо. Примећујемо да се деца често изражавају ,,дигиталним вокабуларом” и то веома ограниченим. Дете се, најједноставније речено, не развија, не социјализује на здрав начин и онда имамо недостатак саосећања јер недостаје оно кључно а то је интеракција са другим дететом, дружење, игра, когнитивни и емоционални раст… – каже Сања Симић де Граф, педагошка саветница и наставница енглеског језика
Ниједно дете није рођено зависно од савремених уређаја, урадили смо погрешну калкулацију, од доброг слуге учинили смо лошег господара, било да је то таблет, мобилни телефон или рачунар.
Како каже Сања Симић де Граф, педагошка саветница и наставница енглеског језика, у просечној српској породици која има малу децу од самог буђења креће невероватно убрзање, родитељи журе на посао, деца крећу у вртић будећи се пуна енергије и жељна пажње и у том убрзању мобилни телефон или таблет служи као средство смиривања детета.
– Често ћете видети и да у аутомобилу, на путу од куће до вртића или школе и обрнуто, родитељи не разговарају са децом него деца седе играјући игрице на телефону или слушајући јутјуб и слично. При повратку из вртића, родитељи преморени од посла, опет користе прилику да децу жељну пажње смире тим уређајима а када дођу кући, обављају кућне послове или неке друге обавезе ту је опет мобилни телефон или таблет да им смири дете. На почетку то све делује безазлено, дете делује смирено, фокусирано на садржаје које прати, не смета родитељима, није узнемирено, међутим, постепено улазимо у домен зависности где се штетне последице јављају управо онда кад је зависност узела маха и када је немогуће одвојити децу од тих уређаја – каже наша саговорница.
Напомиње да су последице вишеструко лоше по здравље, уређаји емитују штетна зрачења и превелика изложеност њима утиче на вид, проузрокују умор, главобољу, затим недовољна физичка активност и седење или лежање у штетном положају. Не треба заборавити да су деца испред тих уређаја прилично ,,програмирана и роботизована”, односно да су пасивни посматрачи нечега што им заокупља пажњу. Приметићемо убрзо и поремећај пажње, па долазе импулсивне реакције, немогућност контроле беса, кретања од агресије до депресије.
– Где је ту простор за развијање моторике, когнитивних способности? Констатујемо често да деца данас нису маштовита, о комуникацији и социјализацији да не говоримо. Примећујемо да се деца често изражавају ,,дигиталним вокабуларом” и то веома ограниченим. Дете се, најједноставније речено, не развија, не социјализује на здрав начин и онда имамо недостатак емпатије јер недостаје оно кључно а то је интеракција са другим дететом, дружење, игра, когнитивни и емоционални раст…
Онда долази и школа. Сасвим је погрешно сматрати да савремена настава подразумева искључиво дигитализацију. често, кад се помене та реч савремена настава, људи је, углавном, повежу са применом савремених технологија. Међутим, савремена настава је и настава у природи или амбијентална настава, развијање истраживачког духа, херуистичког приступа, савремена настава је све оно што подразумева креативност, машту, оригиналне обрасце квалитетног и једноставнијег учења, игровне активности и слично, све је то савремена настава – истиче наша саговорница.
На питање да ли је све изгубљено и шта се може учинити, одговара да, најпре, треба имати у виду да је деци потребна пажња и ако препустимо да њихову пажњу окупира уређај, онда немамо право да се љутимо што су деца од њега зависна јер смо их ми, да бисмо себи олакшали, то наметнули.
– Уместо тога покушајмо, не да личимо на своје родитеље, већ бар у неком делу да преузмемо лепе примере добре праксе. Да ли постоји нешто лепше него кад дете одлази на спавање, да родитељ издвоји само неколико минута за читање лепих причица. Можда још боље, не прочитати целу причу или бајку како бисмо мотивисали дете да запамти где смо стали, па повремено тражити мишљење детета о прочитаном. Дакле, не више од пар минута јер би то било сасвим довољно прво да се повежемо са дететом јер најбољи знак доказивања љубави јесте да дете осети да му дајемо нашу пажњу, затим кроз петоминутно читање поверавамо детету да се критички осврне на оно што смо прочитали и изнесе своје мишљење, да критички размишља, и онда да ефектно застанемо и наставимо дискусију сутра. Ми смо овде покренули један здрав и исправан процес постепеног одрастања.
Како каже, сутрашњи дан треба започети једноставно – загрљајем и пољупцем, не телефоном. Опет пет минута пажње посветити детету, разговарајући о томе како би требало да протекне дан. А по повратку из вртића или школе, битно је показати интересовање и саслушати дете како је провело дан.
– Друштвене игре су нешто најлепше што окупља једну породицу а не мора да узме превише времена. Довољно је одиграти једну партију шаха, или ,,Не љути се, човече” или неке друге друштвене игре, чак и ту дете заинтересовати са, рецимо, “Данас си ти победио а сутра ћемо видети” и онда се сведе на жељно очекивање заједничких активности. Проводити са децом више времена напољу, заједничке спортске активности, ,,жмурке” и слично – каже наша саговорница.
Напомиње, да све ово треба применити и на школу, дакле, амбијентална настава, игровне активности, креативне радионице, учење кроз енигматику, квизови, здрава такмичарска атмосфера, спортске активности, друштвене игре, дискусије, развијање читалачких навика, експериментална настава, учешће у пројектима према склоностима…
В. М.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ПРИЧАЈ СА МНОМ (5) – Тепање није ”слатко”, оклевање није добро
