НАШИ СМО – Паја
Блокада је последњих дана реч која се најчешће може чути или прочитати. Блокада факултета, средњих школа, путева, улица, како неко рече, како је кренуло, почеће и блокаде обданишта. Подигли су се они за које се мислило да су осим за гледање у телефоне, друштвене мреже, изласке или ”блејање” потпуно незаинтересовани за било шта друго, пробудили се и показали да знају шта хоће, односно шта неће и да су отпорни на било какве интервенције, понуде, или увреде. Устала су деца, деца су иако имају по двадесет и неку, и то не било чија већ наша деца, она која треба сутра да нас лече, пројектују зграде, воде економију, воде ову земљу јер за то се школују.
И шта ћемо сад? Земља у којој, нажалост, никада није досадно, живи у два паралелна света која се само слажу да се не слажу и све више се удаљавају. Деца у клин, власт у плочу, али то није решење. Гледам све ово и подсети ме ових дана један стари снимак на несрећне деведесете, дане када ова данашња студентарија није била ни рођена, али су неки други студенти, додуше на улици, тада били против онога што је чинила тадашња власт. Тим факултетлијама обратио се Гојко Стојчевић, односно патријах Павле, Паја како су га многи звали одмиља. “Ево већ трећа ноћ како ви овде бдите достојанствено као што и доликује вашој младости. Ваше тежње и жеље за правдом, за демократијом, за истином, ми разумемо сви и Црква Православна их благосиља. Дошао сам да будем ту с вама, да се не деси нешто неукусно”,рекао је тада студентима овај физички омален човек, слабашног гласа који се чуо гласније од грмљавине, човек који је био ауторитет, личност која се воли, гледа са симпатијама, али најпре изузетно цени, уважава и поштује његова изречена мисао.
То нам данас фали. Неко ко није ”њихов”, неко ко је наш, особа којој се верује, чија се слуша, поштује и уважава. Треба нам неки Паја кога ће Србија чути, кога ће слушати студенти, ђаци, старо и младо, кога ће чути власт, уважити шта каже. Заборавили смо на његове речи – “Ако будемо толерантнији, онда ћемо моћи да схватимо гледиште другога. Не да га усвојимо ако није добро, али да га схватимо да не дође до мржње и овог што нас цепа и дели.” Заборавили смо да “Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.” као и да ”Није несрећа што ми имамо супротна гледишта, јер се ствар мора сагледати са више страна”.
Такав нам треба, да подсети на ону чувену, њему приписану реченицу “Будимо људи, иако смо Срби“, да се сетимо ко смо, шта смо где смо и да се свако неслагање мора завршити разговором. Боље тако него да се прво међусобно замрзимо, полупамо главе, а онда опет разговарамо. На којој год да је неко страни, ако жели добро себи, овој земљи, нашој деци, не може бити миран када види колико је ушло нетрпељивости међу људе, искључивости, нетолерантности, онога ”Ко није за мене он је против мене”, нико неће да чује другу страну, хвата се на вику, буку. Шта уђе у човека да колима хоће да прође кроз људе на блокади? Нема везе ко је у праву, свесно идеш да повредиш другога. Која журба то оправдава?
Треба разговарати, али не форме ради, већ само ако постоји искрена жеља да се нађу решења, поправе грешке, учини оно што је потребно да свима буде боље. Не ваља ово, и свако ко нам мисли добро признаће да смо негде погрешили, људски је грешити, али дај да видимо како да се унормалимо, поштујемо, уважавамо. Како да влада ред, а не јед. Нема новог Паје да умири, усмери, отрезни, пробуди, опомене и посаветује. Од празних парола нема вајде, од неизласка из ровова такође.
Будимо поштени, нису ова деца узалуд устала. Ми ћемо овде, ако смо у четвртој, петој, шестој деценији, већ како ко, ходати још само неколико деценија, а пред њима је будућност, читав живот. Нису то нека туђа, већ наша деца, са ставом, вољом, и чак и да греше треба поштовати што желе да учествују у томе где ће и како живети. То што нису безвољни спавачи, већ имају мозак, срце и кичму треба да нас радује. Ваљда нам такви самосвесни људи требају да опстанемо у овом полуделом свету. У памет се, ”да се не деси нешто неукусно”. Немамо новог Пају, али имамо оно што је говорио, сетимо се тога.
П.С.
А родитељи? Они треба да су уз децу, да их подрже, ако су у праву, или усмере на прави пут ако нису. Нити ми имамо другу децу, нити она друге родитеље. Уосталом, зар више не важи она ”На младима свет остаје”?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
