НАШИ СМО – Ауто-пут
Децембар је био, баш у ове дане, када нас је пут навео ка Шапцу због регистрације и техничког прегледа нашег “фићка”. Средином седамдесетих то је била уобичајена пракса за возаче да из Лознице одлазе у комшилук, евентуално обаве редован сервис и оспособе свог четвороточкаша за наредних дванаест месеци да буде исправан учесник у саобраћају.
Не сећам се тачно, али мислим да још нисам кренуо у школу па ми је ово била прва прилика да се са оцем провозам до тог “далеког” Шапца. Ћалац је био возач почетник и ово је за њега било “ватрено крштење” на магистрали. Замолио је пријатеља, искуснијег и дуготрајнијег власника белог “фиће”, да му буде, практично, нека врста водича и подршке, ако нешто “зашкрипи”.
Кретало се пре зоре јер је требало у Шабац стићи пре отварања сервиса и заузети ред па се тако и наша експедиција отиснула на пут око пет. У белом “фићи” очев пријатељ, његов син и ја били смо претходница, а иза, у нашем, који је био “миш боје”, отац и мој старији брат. Са задњег седишта смо више гледали уназад него испред себе како бисмо пратили сваки пређени километар наших “позадинаца”, а оно чега се упечатљиво сећам били су фарови, који су у мразно јутро одавали светлост звезда.
Низала су се места, Јелав, Лешница, све иде по плану, тек понеки аутомобил на друму који иде из супротног смера, па тако прођосмо и Прњавор. Тада није било семафора на главном путу па смо “пројурили” са четрдесет на сат. Нисмо ми ни на остатку пута прелазили 60, водило се рачуна о прописима, а и недостатак возачке рутине чинио је своје. Реално, није било ни потребе за јурњавом, а “фићом” се то није ни могло. У једном тренутку фарови иза нас су нестали. Возили смо још километар-два и схватили да нешто не ваља. Нема брата и оца, а нема ни неких других возила. Протутња само камион.
Таман када је пала одлука да се вратимо, појави се “фићко”, а буразер из аута само махну руком, дајући знак да идемо даље и да је све у реду. До Шапца су они били испред нас и тада сам пратио само црвену светлост “штопаљки”, поносно уживајући у призору јер је то био први сигнал да је ћалца попустила трема и да до сервиса може и сам. Наравно, све је прошло како треба, око десет ујутро смо стигли на ред, обављен је технички, ауто регистрован и могли смо назад за Лозницу, што сам једва и чекао јер је вожња и била основни мотив за овако “дуго” путовање. Сада је наш аутомобил “миш боје” ишао напред, а ја сам до данас запамтио ознаку са таблице – ША 240-43.
Е, сад, шта се десило у оном тренутку када смо при одласку за Шабац из видика изгубили наше пратиоце? На једној јакој кривини отац и брат су наставили право, а требало је улево. Није било беле линије на том делу пута па су се прешли и продужили локалним путем неких пола километра док нису схватили да су “омашили”. Вратили су се и остатак приче је већ познат. Прво путовање је остало упечатљиво и, ето, сећам га се скоро пола века.
У недељу сам поново возио истим путем, подсетио се оне кривине и по ко зна који пут испричао стару причу сапутницима. При повратку, гледам светле бандере дуж нове брзе саобраћајнице којом ћемо се од наредних дана возити до Шапца, даље до Руме, Београда или Новог Сада. Кроз Платичево, Хртковце и Јарак нисам пролазио већ годину дана, верујем ни многи од вас који путујете у том правцу. Заобилазимо та места као што ћемо заобилазити и сва она која су нам сада дуж “старог” пута. Питам се, колико нас ће проћи кроз Јелав, Лешницу, Ново Село, Прњавор или Рибаре у времену које долази. Они који ту живе, вероватно хоће.
Како год, време иде даље, живот се мења, ничу нови друмови, купују се бољи аутомобили, живи се брже и много тога још је другачије него оне давне седамдесет и неке, када су неки од нас били клинци. До главног града ћемо стизати за нешто више од сат времена, до Новог Сада такође, скратићемо време путовања. Онима који воле дужу вожњу, уживају у посматрању кроз прозор остаје могућност да иду старом деоницом. Понекад ћу и сам, вероватно, туда ићи, барем да унуцима испричам причу о оној кривини и старом “фићи”. Срећан вам пут, односно, нова брза саобраћајница, коју ће већина нас, вероватно, увек називати ауто-путем.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
