НАШИ СМО – Кафане
Свуда пођи у кафану дођи – тако би могла да се опише стварност ужег центра Лознице наџиџаног кафанама. Ту, одмах покрај њих су и коцкарнице, пардон, кладионице, а у близини су и школе, што основне, што средње. Некада сте могли мирно да прођете широким тротоаром Улице Владе Зечевића у којој се сада и са једне и са друге стране налазе кафане, кафићи, што би рекли “једна другу стиже”. Ходате зеленим тепихом, видите људе који седе и они вас гледају, непријатно вам је, а подсећа вас и на некадашњи корзо (сада пешачка зона у којој су такође кафане са баштама) где су људи бегенисали једни друге. Људи седе, најчешће мушкарци, жене изгледа немају времена за ту врсту опуштања.
А некада је била само кафана “Мераја” (ено је и сад само је променила власника), биле су ту и продавнице ауто-делова, банка, једно време и пекара. Интересантно је да су у свом том хаосу опстале “Млекарина” продавница, књижара, сервис за поправку електроуређаја (некада ЕИ Ниш) а угнездила се, одскора, још једна књижара. Па тако, кад се попије која чашица и тиме утоли жеђ, може да се сврати у књижару и да се, осим задовољавања те телесне потребе, поради и на менталном уздигнућу. Једно друго допуњује, зар не?
Слична ситуација је и на другој страни улице. На волшебан начин скоро преко ноћи, нестаде продавница “Текстил” која је ту била деценијама, а уместо ње ниче башта за оближњу пивницу. Сад, ако вам се на послу поцепа чарапа, морате тако поцепани одшетати до продавнице “Лили” која је такође “отишла” мало даље а на њено место се угнездила мало пре поменута пивница. И са те стране улице две кафане дели књижара а ту је близу и цвећара, надамо се да уместо ње неће “доћи” опет неки кафић.
Изгледа колико год да их никне, није довољно, када је лепо време, пуне су. Кад мало боље погледате посетиоце, све су то скоро иста лица. Када би се радила студија о кафанама, морало би да се истражи да ли је разлог њихове попуњености незапосленост (али откуд им паре за пиће а понекад и за иће), да ли је већина њих из пензионерских редова па не знају шта ће са собом, или су у питању они који су отишли “на терен”, или пословни људи који воле да преговарају у кафани или друштванце навикло да се виђа баш у тој кафани, свакога дана, у исто време. Понекад ту седне и понеки одборник који дође на паузу са Скупштине да мало “ода’не”.
Неко злурад ће запитати: ко им даде дозволу за башту на тротоару или – било би лепо да тако ничу и паркиралишта да може човек на миру да седне у кафану и попије пиће.
Кафане у Улици Владе Зечевића имају и својих предности, свашта из њих може да се види. Ту је зграда градске управе па се повремено испред ње окупљају људи, протестују, носе пароле, буне се, понекад дође и до окршаја са обезбеђењем зграде или случајним пролазницима који не могу да схвате зашто је улица затворена кад они негде журе или једноставно не могу да чекају а камоли да окрену ауто и оду другим путем. А и ови што блокирају саобраћај, само користе туђу муку и несрећу да траже нека своја права или одају почаст погинулима. Навикли да се буне, неко их плаћа, то су све страни плаћеници и уметнути елементи – кажу ови нестрпљиви.
Па зар није лепше седети у кафани и све то посматрати. Нема то везе са њиховим животима, мисле они. Ни рудник јадарита, ни обесправљени радници појединих предузећа у стечају, ни погинули због могућег људског немара…Лепо им је гледати, не морају ни карту да плате, само наруче пићенце и густирају. То вам је као позориште или биоскоп у којем је на репертоару неки акциони филм. Имате све на длану, и главне јунаке и статисте а радњу наслућујете. Малтене, до јуче се ту могло седети, могли сте да се покријете и ћебенцетом који је власник припремио за своје свакодневне госте. Ма, уживанција.
Баш смо ми весео народ, отпоран на “вирусе” којим нас модерним речником речено “свако мало” части стварност која нас окружује. А и кафане нису оно што су некада биле, у њима не седе боеми који воде мудре, занимљиве разговоре, а нема више толико ни кафанских туча, преселиле су се тамо где им није место, у Народну скупштину. Макљају се представници народа и то пред народом који их гледа и не може чудом да се начуди. Има и оних који навијају, жешће и гласније него на недавном Балканском боксерском првенству у Лозници. А после тога, сигурна сам, већина љутих противника одлази у скупштинску кафану (ресторан) на покоје пићенце. А народ све то гледа и – плаћа.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
