НАШИ СМО – Расаница
Колико је афоризам “Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас” легендарног Душка Радовића био јак и истинит док га је изговарао са врха “Београђанке” у радијској емисији “Београде, добро јутро” на Студију Б, данас се још више потврђује. Он је такве реченице изговарао сваког јутра посматрајући улице престонице и размишљајући о понашању људи који ходају њима, а данас нас оне наводе на дубља и свеобухватнија освешћења од свакодневице која нас прождире у свом муљу најнехуманијег понашања.
Било би добро када би данас деца могла да утичу на своје родитеље и да их врате понекад на “фабричко подешавање”, у време када су и сами били деца и веровали у мирну и лепшу будућност. Ето, како другачије анализирати чињеницу да у ово “лудо време” шестогодишње дете допуњава српски речник речју која старијима стоји на врху носа али је не запажају као употребљиву јер су дубоко замаглили свој вид учмалошћу и безвољношћу да се помере корак унапред, макар на један трен. На Душка Радовића ћемо се вратити касније, а сада да поразмислимо о “најбољој новој српској речи”, изабраној недавно у организацији сајта Мала библиотека из Лондона. После прошлогодишњег “духоклонућа”, речи која је предложена као замена за депресију, ове године победник је сјајна реч “расаница”.
Радио Београд је објавио да је на такмичењу предложено више од шестсто речи и да је жири гласао на основу 130 из ширег избора. Ипак, прво место и награду од 600 евра је освојила шестогодишња Елена Косанић из места Сремски Михаљевци. Она је предложила “расаницу” уз објашњење да она значи “излазак из неког стања нејасноће, неодређености, као кад нам “пукне пред очима”, избистри се суштина неког дешавања”. Ову реч је, како се наводи, изговорила Елена када је њена бака објашњавала како је тог јутра нешто схватила. У току њене приче девојчица јој је рекла: “Имала си расаницу!”. Чини се да ова једна реч изговорена из уста (и главе) детета вреди више од романа којим би се испричала прича данашњице и стања у којем народ живи, дрема и понавља “Нека, само да није горе”…
Прошлог петка је због трагедије у Новом Саду требало све да стане на само 14 минута, по минут мира за сваког страдалог испод срушене надстрешнице железничке станице, али се то десило тек спорадично. Ваљда је и то тешко извести или се у том тренутку сетити да управо својим стајањем тих неколико тужних минута изражавамо саосећање с породицама које су изгубиле најмилије, али, пре свега, опомињемо оне који су у обавези да одговоре ко је за ту трагедију крив.
Све анализе по телевизији, перформанси на протестним окупљањима слабије делују од једне новоизабране речи “расаница”, само би је требало коначно почети употребљавати и размишљати о њеном значењу. Постоје и друга питања која захтевају одговоре, али ова туга из војвођанске престонице не може се упоређивати са било чим. Једна оставка, ресорно одговорних, само је трн који боде већ сузно око јер у оваквим ситуацијама се очекује ефикасност и све оно за шта се власт представља када објашњава своју стручност, спремност и способност да чува интересе државе и свог народа. Нажалост, све то предуго траје и још нема одговора.
Сећајући се Душка Радовића, треба знати да је овај песник, писац и новинар преминуо 1984, само годину дана после “гашења” његове чувене емисије у којој је поменуо три године раније преминулог Тита. Слушаоци су се бунили против укидања емисије али политички врх није попустио показујући своју малочас помињању “ефикасност државе”. Прича се да је потом Радовићу понуђено да се врати али је он у свом маниру одговорио афоризмом: “Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме”. Расањавао нас је као мале, али смо ми у међувремену порасли и заборавили његове речи и реченице блага вредне. Ваљда садашња деца неће личити на нас.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
