НАШИ СМО – Пад
Шта рећи када се без рата, земљотреса, неке друге елементарне непогоде, у сред једног идилично сунчаног дана, у трену угаси 14 живота, деце, младих, одраслих, јер је на њих, у секунди, пала надстрешница. Под тонама бетона завршили су они који су у том часу, баш ту, некога чекали, негде путовали, седели на клупи, туда пролазили не слутећи да им је то последња станица у животу. Још једна на списку трагедија које нису морале да се десе, које изазивају немоћ, бол, тугу, бес, очај, гомилу питања без ваљаних одговора.
Много је тога речено и написано о том догађају који поново показује колико је живот крхка, неизвесна стаза чију дужину нико не зна. Ко би помислио да је по живот опасно бити испод надстрешнице у Новом Саду, железничке станице у чију је реконструкцију, кажу, уложено неких 65 милиона евра, оне која ту стоји шест деценија и која, тврде, није била предмет реконструкције у оквиру радова на обнови станичне зграде, иако је много тога што указује да јесте. Не зна се шта је горе, да су толике паре уложене у сређивање станице, а кобна надстрешнице није дирана, или да је тако ”вешто” рађена да је пала.
Како је могуће да земља чије су фирме пре шездесет година по Африци и Блиском истоку градиле бране, аеродроме, конференцијске центре, зграде универзитета, поште, хотеле, станове данас нема стручњаке? Где нам је та фамозна струка? Откуд да странци боље знају од наших људи? Министар је дао оставку, уместо одмах, тек неколико дана после пада, што није исто, али ни толико важно. Тако је мислио, или су му рекли да треба. Небитно. Доћи ће други. Битно је да смо сви ми одавно пали, само нам није јављено. И тек ћемо.
Стижу генерације чијим су родитељима важније оцене од знања, они који насрћу на наставнике, купују дипломе као новине на киоску, они ”сналажљиви”, приучени, надобудни који тек треба да граде, пројектују, дају сагласности да ли је нешто безбедно или није, они који су вољни да ”зажмуре”, који се не држе струке, прописа и закона ”као пијан плота”, они у фазону ”знаш ли ти ко сам ја”, или ко ми је мама, тата, кум… додајте по жељи. Ти које смо ми пустили да буду такви јер нисмо рекли на време ”Бобу боб, а попу поп”, а они ”прекардашили”.
Стара гарда одлази са сцене, у пензију или у ”вечна ловишта”, а они што су до диплома, од средње школе до факса, дошли учењем и знањем иду тамо где се то цени. ”Неснађени” граде и раде по свету. Остају они који у данима туге слушају страначко-политичка препуцавања, гледају ликове који користе гужву да ”уберу” који поен не схватајући да једино дају аутоголове и још ниже падају у очима народа у коме, упркос вишедеценијском систематском раду и труду, и споља и изнутра, још није убијено саосећање, солидарност, осећај за правду, још гори оно људско, оно што човека чини човеком. Има ли неко да га овај новосадски пад надстрешнице на момка и девојку, деку и две унуке, није уздрмао од главе до пете, није му створио кнедлу у грлу и макар мало засузио угао бар једног ока?
Пала је надстрешница и због нашег шта ме то брига, као да мене неко нешто пита, па тако је увек било, сви су исти и слично, јер најлакше је ”гледати своја посла” уз оно чувено ”ћути, може и горе”. За оних 14 испод бетонске надстрешнице не може. Ни за њихове породице. Шта имају од оставке, утврђивања политичке и кривичне одговорности? Да ли би било ко гледао и даље ”своја посла” да је тог црног петка неко његов седео на клупи, чекајући воз, друга, девојку, бус, да ли би га било брига што се не слуша права струка, што се купују дипломе, што се поклањају оцене, што се запошљава и склапају послови ”знаш већ како”?
Дешавају се несреће, падају мостови, зграде, али не тек тако. Ваљда ће ово бити последња, прескупа, опомена, да нема ни у једном послу, ”лако ћемо”, да није цепидлачење инсистирање на прописима, закону и знању. Увек, без обзира на то о коме или о чему се ради. Остаје нада да ће коначно овога пута ствар бити истерана на чистац, ко је заказао, погрешио, превидео, није то учињено намерно, али одговор се мора дати, ако ни због кога, оно због оних 14 жртава. Њима се бар толико дугује.
Огуглали смо деведесетих на слике рата, треба ли сада да огугламо на овакве догађаје, а било их је, нажалост, и превише. Неки кажу – ”шта ћеш, судбина”. Да ли је?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
