ЛЕП ГЕСТ ПРОФЕСОРА ДР ЧЕДОМИРА ВУЧЕТИЋА – Др Марин је заслужио да га памтимо
Истакнуто место у лозничком здравству одавно је заслужио др Миленко Марин који је готово три деценије, од 1924. па до пензионисања 1953. био управник болнице у Лозници. Упамћен је као прави ‘’народни лекар’’ који је волео своје пацијенте, а и они су волели и поштовали њега. Преминуо је 1975. и почива на старом делу лозничког градског гробља, тик до стазе куда свакодневно пролазе многи Лозничани који су недавно приметили да је Маринова вечна кућа напокон уређена.
– Много сам се обрадовала када сам видела да гробно место где почивају др Марин и његова супруга Милица напокон изгледа како треба и да се неко сетио да га уреди. Он је био прави лекар – каже пензионисана радница лозничке болнице, а њено мишљење деле многи.
На споменицима подигнутим др Миленку, његовој супрузи Милици и његовим родитељима освежена су слова, сређена метална ограда, уклоњено растиње, све доведено у стање какво треба да буде свако гробно место, а камоли некога ко је толико учинио за Лозничане.
– Штета је да се забораве такви људи. Верујем да је свако чије породице живе овде педесетак или више година имао непосредни контакт и сећање на Марина као доктора, тако угледног, доброг и часног човека. Ако делима покажемо да поштујемо велике људе из прошлости, то је мотивација младима да знају да се цене праве вредности и да ће, евентуално, и њих неко памтити, ако ураде нешто добро – каже за ЛН проф. др Чедомир Вучетић, рођени Лозничанин, са којим смо посетили место где почива др Марин.
Вучетићеви родитељи сахрањени су на лозничком гробљу и он је, долазећи овде, видео да је гроб др Марина веома запуштен, са зарђалом металном оградом, избледелим словима… па је недавно решио да учини нешто.
– Обезбедио сам финансијски део, а реализацију поверио дугогодишњем пријатељу Богољубу Ћирићу који је учинио остало и сада ово изгледа како треба. И да се не ради о њима, тако запуштено гробно место оставља ружан утисак. Имао сам идеју да, пошто они то свакако заслужују, учиним нешто и мислим да је било важно да се овај простор упристоји. Моје сећање на Марине, који су били у комшилуку, веома је лепо. Памтим их како поподне шетају лагано улицом, а сви их знају и поздрављају са много поштовања и љубави. Мислим да смо урадили нешто вредно труда. Можда неко следи овај пример па учини нешто слично, да ово буде мотивација да се подрже праве вредности, а не да се суштинске, моралне вредности остављају по страни и о њима врло мало говори – каже др Вучетић, иначе, наш угледан лекар, један је од пионира микрохирургије шаке и реконструктивне микрохирургије екстремитета у Србији.
Иначе, све до 2010. године Дом здравља и Општа болница у Лозници функционисали су као једна установа, Здравствени центар “Др Миленко Марин”, а онда су од ЗЦ настале четири самосталне установе: Општа болница у Лозници, Дом здравља “Крупањ”, Дом здравља “Мали Зворник” и Дом здравља “Др Миленко Марин” у Лозници. У новембру прошле године поново је формиран ЗЦ “Лозница”, а из назива установе нестало је име др Марина који у Лозници има улицу и бисту испред болнице.
Подсетимо, како је Љубомир Ћорилић забележио у књизи “Окружна болница у Лозници (1882-1997) ”, др Миленко Марин рођен је у Малим Радинцима, у Срему, 1891. године, а био је син свештеника. Немајући могућности да звање лекара стекне у Србији, одлази на студије медицине у Грац, а онда у Беч да би школовање завршио у Прагу где стиче диплому ‘’доктора опште медицине’’. После дипломирања, као лекар ради у Аранђеловцу непуну годину, онда кратко у Крупњу да би 1922. прешао у Лозницу где је постављен за среског лекара. Радио је тако само две године јер су га општинске власти већ 1924. поставиле за управника болнице и на том месту остаће до пензионисања 1953.
Др Марин био је истакнути активиста Црвеног крста, а 1957. одликован је Златном значком Црвеног крста и проглашен доживотним почасним чланом. Током Другог светског грата учествовао је у збрињавању избеглица и лечењу оболелиг од пегавог тифуса и рањеника. Све време окупације, без обзира на опасности, обављао је лекарске визите и налазио начине да обезбеди лекове, пише у књизи. Уживао је велики углед као друштвени и културни радник, био је члан ‘’Караџића’’, основао лист Друштва ‘’Подриње’’, члан Одбора за обнављање Вукове куће и установљење Вуковог сабора, подизање Вуковог дома културе и постављање Вуковог споменика.
Добио је више признања, а у знак захвалности за допринос развоју здравствене заштите у овом крају и успешном раду болнице, установа је 1992. добила име Здравствени центар ‘’Др Миленко Марин’’ и тада је постављена његова биста. Нажалост, три деценије касније лозничка болница више не носи његово име, а вечна кућа била му је неуређена све док проф. др Вучетић није решио да учини нешто и постарао се, са пријатељем Богољубом, да бар гробно место вољеног доктора изгледа како треба.
Лозница, нажалост, има манир да онима који су много тога учинили за њу не укаже потребну пажњу. Без споменика је и данас прота Игњат Васић, Анта Богићевић има бисту, као и Мића Поповић (стоји у Сталној поставци слика), а заслужили су одговарајуће споменике који је тек пре неколико година добио Момчило Гаврић.
Др Миленко Марин заслужио је да лозничка болница, односно ЗЦ носи његово име и било би лепо да се то поново деси, да се неко потруди око тога, као што се проф. др Вучетић постарао да упристоји вечну кућу ‘’народног лекара’’.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
