НАШИ СМО – Тата
Кад је тешко, кад су све лађе потонуле, ту је Новак Ђоковић. Његов успех је и наш успех. Рецепт да се подигнете је снага, воља, жеља за победом, за успехом. И када га већина отпише, он се дигне као феникс из пепела и поново полети у висине. Победи оне за које влада мишљење да их не може победити, да су млађи, пуни елана и у животној кондицији.
И шта се дешава? Остадоше ти млади и зелени, победи их “старац” за којег неки тамо паметњаковићи рекоше да му је време за пензију, да не може више ништа да освоји па ни ту фамозну, дуго очекивану златну медаљу на Олимпијским играма. Освоји он њу и за себе и за своју земљу. Тешко да је неко остао равнодушан у том тренутку, многи као и он пустише сузу од узбуђења и среће. Што рече неко (многи) волим га као да ми је најрођенији.
Када бисмо и ми као и он научили лекције из пораза, тражили излазе и рецепте за следеће животне мечеве, учили се на грешкама, поразима и из њих излазили још јачи и жељнији успеха, где би нам био крај. Али, нисмо сви као он, што је и немогуће. Нису ни те Олимпијске игре као некада, све се променило, пореметило, што се најбоље видело ове године у Паризу граду светлости, љубави, уметности, слободе. Али, да ли је Париз данас све то? Одговор је није. Некад беше, а данас је све друго само не то. Не само због овог светског такмичња где су нам под окриљем људских, уметничких слобода свашта сервирали, мењали правила. Само су медаље праве.
На самом отварању почело је са грешкама у називима држава, Јужна Кореја постаде Северна, а зна се да између њих не цвета љубав, шта више. Спортисткињама са генетски мушким карактеристикама дозволише да се такмиче са женама, али шта да се ради, оправдње за њих је то што им у пасошу пише да су жене. На Светском првенству прошле године оне су пале на тесту подобности полова јер су имале повишен тестостерон. Епилог у Паризу – Алжирка и Тајванка су обезбедиле медаље. Има ли ту правде?
На Олимпијади су и нови спортови – сурфовање, скејтбординг и пењање, као и брејкденс, односно брејкинг – улична игра. Сваке године нешто ново, да би, како кажу, организатори, привукли младе да гледају игре. Старе, оронуле Олимпијске игре прешле су дугачак пут од античке Грчке, где су били заступљени класични спортови како би се показала снага и лепота људског тела. Наравно, треба је осавременити, дати јој инфузију, али не треба претеривати.
Бити шампион на Олимпијским играма за сваког спортисту има посебно значење,не зато што ће, како неки злобници мисле, добити позамашну награду од своје државе, већшто учествује у такмичењу које потиче из древних времена, које има традицију, има “педигре”. Стога и победа има посебан значај, као и само учествовање па и ако се не освоји ниједна медаља.
Но, вратимо се Новаку, човеку који више малтене нема шта да осваја, испунио је, како је рекао свој сан да освоји златну медаљу на Олимпијским играма (после оне бронзане), једини трофеј који му је недостајао. На његове успехе не треба подсећати, сви их добро знамо, као што знамо да се на дан победе до дубоко у ноћ, као и сваки Србин, веселио са својим сународницима, певао, играо. Као и сваки други човек (иако га неки сматрају ванземаљцем).
А хвалоспеви на све стране чак и од љутих, завидних ривала који хвалећи њега не могоше а да му не умање вредност помињући себе и свој некадашњи успех.
Шта ми напаћени народ да радимо кад он оде у пензију? Чему да се радујемо, чијим успесима, јер нико није постигао оно што је Ноле. Од силних очекиваних медаља, једино стрелци нас обрадоваше. Засада. Не могу а да не поменем оно што је многе највише одушевило, а и Новака, а то је порука његове кћерке, невешто исписана на картону Тата је најбољи! У праву је дете, најбољи је.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
