БАРСЕЛОНА ЏИПСИ БАЛКАН ОРКЕСТАР НА ”ЛИЛА-ЛО” ФЕСТИВАЛУ – Музика је језик срца

Lozničke novosti 12/07/2024 07:26 0

Музика спаја људе, а када су и она и музичари врхунски, све иде много лакше па чак и певање на страном језику. Синоћ је, прве вечери седмог ”Лила-Ло” фестивала, који приређује Туристичка организација града Лознице, на бини у пешачкој улици, недалеко од Вуковог дома културе, наступио Барселона џипси Балкан оркестар (БГКО) и донео око сат и по уживања у више и мање познатим песмама са Балканског полуострва. Да би се од Сицилијанке Маргерите Абите, певачице БГКО, добила изјава требало је сачекати да потпише грамофонске плоче, фотографише се и размени по неколико речи са обожаваоцима, од најмлађих до најстаријих.

– Мени није тешко да певам на српском језику, али како то радим треба да каже српска публика. На почетку, пре неколико година, било је доста тешко, али сам много учила и вежбала, а онда је Иван (Ковачевић, контрабасиста БГКО, прим.аут.) рекао да ћемо овде долазити чешће и да ћу слушајући српски постати много ближа језику. Али, знате шта је најтеже? Немати то у глави, а осећати у грудима и стомаку, а то се дешавало и дешава се све чешће и најлепше је када заборавим да певам на језику који није мој, али то је, знате, језик срца. Постаје такав и то је задивљујуће – рекла је после концерта Маргерита за портал ЛН.

Низале су се песме, публика је музичаре поздрављала аплаузима, а после силовитог почетка дошао је час да се уплови у мирније воде. Ко, захваљујући интернету, прати ову светски познату групу зна како изводе песму ”Још не свиће рујна зора”, али посебан је доживљај слушати је уживо, а тога је свесна и Абита.

– Посебне су емоције када певам ову песму пред Србима и њиховим срцима. Знам колико та песма значи људима овде и увек се, када је изводимо, много љубави и емоција врати на сцену – каже.

Питање која јој је српска или балканска песма најдража много је тешко, каже, и треба јој времена да размисли јер јој се многе песме допадају.

– Мења се то, тренутно ми се допада једна мађарска песма, али она није балканска, свиђа ми се ”Пут путује”, босански севдах. Ах, да, ”Циганине, свирај, свирај”, Силване Арменулић, те три. Ох, да, у праву сте, како сам заборавила, ”Маријо, бела кумријо’‘ ми је једна од најомиљенијих. Та носталгија, њена љубав је далеко од Марије и тај осећај носталгије ме баш погађа – каже Маргерита.

На њу, а и остале у оркестру, није само концерт оставио утисак, већ све од доласка у Лозницу. Каже да су видели искрену добродошлицу ”широм отворених и руку и срца” и да су се због тога ”јако лепо осећали”. Позив публици да пева са њом једну румунску песму није најбоље прошао, али не замера Лозничанима. Каже да на Балкану публика када осети песму не тражи дозволу, већ је пева отворених срца, и то је дивно, а румунску чак и Шведској певају па је сигурна да могу и овде, само када би је осетили.

Турнеју по Србији БГКО је почео у Лозници, вечерас ће наступати у Аранђеловцу, а у августу у Крагујевцу, Београду и Сремској Митровици.

– Концерт у Београду ће бити јако посебан, припремамо нешто потпуно другачије, али уста су ми затворена, не могу да откријем. Цело име Митровице не могу да изговорим, али научићу – каже сасвим одлучно и додаје да би волела да поново наступе у Лозници.

Контрабасиста Ковачевић, једини Балканац у групи, каже да је БГКО најпопуларнији у Србији, а објашњава и како је настала група.

– Било је у Барселони људи који су желели да помешају клезмер и балканску музику и окупили су екипу коју су знали из разних музичких вода, али ниједну балканску, нико се од нас њоме није бавио. Отад је прошло 12 година и још смо на ногама. Нашу музику публика јако добро прихвата било где зато што је то емоција коју човек тешко може да игнорише. На Балкану је и добро и лоше то што имамо толико велику музику, уметнички и културолошки различиту, на малом географском простору. То заиста не постоји више нигде на свету, набијено потпуно другачијим емоцијама. Ми свирамо целу лепезу тих емоција и ко год да дође, наћи ће бар једну песму која ће га погодити – објашњава Ковачевић.

Он сматра да песма ”Од Ебра до Дунава”, за коју су написали текст, најбоље представља групу и да је у тој реченици порука да желе да споје људе између те две реке које се никада неће спојити.

Н. Т.