НАШИ СМО – Достојанство

– Неће данас нико да буде директор а тешко да ће да буде и наставник. Наше учитељице и наставници су били институције зато што су имали достојанство. Сада, скину се голи на друштвеним мрежама и очекују да их неко сутра на послу цени. Једноставно, прихвати да немаш приватан живот или промени професију – рече ми ових дана пријатељица која ради у просвети, сфери живота на којој се највише одсликава садашња друштвена и политичка стварност.

А стварност је таква да су вредности свуда поремећене. У људски мозак као да су уграђени погрешни “чипови”, па није ни чудно што научници траже излаз у вештачкој интелигенцији јер је човек много кварљивија роба од робота. Гледали смо филмове у којима децу уче роботи и чудили се, а сада, с обзиром на то да “нико неће у наставнике и учитеље”, можда ће филм бити преточен у стварност.

А зашто је то постала омражена професија? Има више разлога – мале плате, сви ти се мешају у посао, пре свих родитељи који преко детета желе да остваре своје амбиције, политичари са својим лошим реформама, деца све непослушнија јер су васпитана на малопре поменутим погрешним вредностима, јурење просека оцена уместо знања (мада је тога увек било)…

Сећам се када се својевремено у неким школама размишљало о увођењу обавезе ношења униформи, поједини родитељи су се бунили говорећи да “њихово дете неће носити ту глупу униформу”, као, сада су друга времена а униформе су старомодне. У многим земљама развијенијим од наше, дилеме нема, униформе су обавезне и ту нема расправе. А и шта је фалило нама који смо је носили.

Али, проблем је што смо ми “много паметни”. Неки од родитеља боље знају и коју је оцену дете заслужило, да ли прави проблеме у школи, јер њихово дете је “код куће мирно”. Има примера и да су некада у праву, нису ни наставници безгрешни, неправде се дешавају посебно у случајевима вршњачког насиља. Али ту на сцену ступа разговор а не мерење физичке снаге – ко је јачи. Претучеш  наставника и шта онда, решио си проблем. Ниси решио, проблеми тек настају а један од највећих је да дајеш лош пример свом детету.

А како је некада било. Били смо послушни и ми и наши родитељи. Кажу психолози, да деца више памте када им се десе ружне ствари. Сећам се када је разредни старешина на часу пред свима нама, додуше сакривен иза ормана, тукао нашег друга из разреда, овај је плакао и питао: “Зашто наставниче? Ми смо били уплашени и ћутали смо. Тачно, био је немиран, био је проблематичан, али зашто батине, зар је то мера коју треба да предузме један педагог.

Или када је директор наше школе преузео исту ту педагошку меру па ученика осмог разреда, проблематичног, одвео на школско игралиште да се туку. И тукли су се, пред ђацима. Наравно, дебљи крај извукао је ученик. И ником ништа.

Али најгоре сећање је, када је наставник додиривао груди девојчицама, ученицама седмог и осмог разреда или када је ђаку који би направио неки несташлук крвнички ударао пацке по шакама. То му је било омиљено. Сви су знали за његово понашање, али ништа нису предузимали. Сада те људе зову педофилима.

Хоћу да кажем, да никада није било идеално. Свако време носи своје бреме. Уместо да друштво напредује, да цвета демократија, да се знају праве вредности, да се развија школство, осавремењује настава, да се зна шта ко ради, да се што више разговара – све се одвија у сасвим другом смеру. Да тачно је, живимо у времену развијене технологије, деца много лакше долазе до разних информација па и до оних за које им још није време, па родитељи желе да их заштите. При томе неки од њих праве огромне грешке и наносе више штете својим потомцима него користи. Нецивилизованим, бруталним понашањем према просветним радницима којем смо сведоци ових дана, родитељи ће уништити будућност своје деце и читавом друштву нанети штету која се тешко и споро може надокнадити. Њихово дете неће израсти у доброг човека, већ у незрелу особу која се кроз живот неће пробијати сама, већ од маме и тате тражити да им “заврше посао” или ће и они кренути њиховим стопама и мислити да, као и њихови родитељи, све знају најбоље. Еј, бре, знаш ли ти ко сам ја!

Можда је једно од решења и покретање школе за преваспитавање родитеља, ово време вапи за нечим таквим. На другој страни, требало би тестирати будуће просветне раднике, проверити њихове психофизичке способности, да ли воле рад са децом, или, што рече неко, дуг распуст, многи од њих немају харизме нити жељу да заинтересују ученике.

 “Све креће од нас, не од система, не од медија, не од родитеља. Ако неко у нама препозна љубав коју гајимо према раду, онда се ствара повољнија слика, тако се стиче достојанство” – каже моја пријатељица наставница. Е, када би сви били као она. На нашу срећу има још таквих.

Верица Мићић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Исповедаоница

НАШИ СМО – Рачун

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )