НАШИ СМО – Геноцид?

Прошло је већ више од недељу дана како је Генерална скупштина Уједињених нација у Њујорку усвојила Резолуцију о Сребреници, а реч геноцид постала једна од најчешће коришћених у медијима, како светским, тако и домаћим, међу политичарима, како онима који су гласали за њу, тако и другима који је нису подржали или су остали уздржани. Да та реч није тако тешка и да према њој човек може остати равнодушан, неко би, можда, рекао да се, практично, ништа значајније није променило и да Србија иде својим путем даље, навикла на неправде, неразумевање и неподржавање од многих са ове планете. Међутим, сигурно нисам усамљен и има још оних којима се та “тешка” реч увукла у главу и као црв се копрца уз преиспитивање колико је у “нашем случају” оправдана.

Чињеница је да се она у нашим политичким круговима чврсто везивала за колективно обележавање Србије и српског народа као геноцидног, али, прелиставањем исписаних редова на ову тему у протеклим данима, могло се пронаћи и другачијих дефиниција, да то није баш све “тако црно” и да резолуција није “печат” којим се оверава потврда да је одговорност за злодела колективна.

Сви смо видели таблу на којој је писало да су за усвајање гласале 84 земље, да их је 19 било против, а 68 уздржаних. Математички, рекоше многи – победа, али, у реалности и званично овим документом се 11. јул проглашава Међународним даном сећања на жртве геноцида у Сребреници, осуђује негирање геноцида, као и величање ратних злочинаца. Тачно је да се резултат гласања за и против резолуције може сврстати у неку чудну победу, ако већ није апсолутни пораз, али чули смо да је и представница Немачке у УН, земље која је и предложила резолуцију, руку подруку са Руандом, нагласила да она “није усмерена ни против кога, посебно не против Србије”. Уз њено образложење да је усмерена “искључиво против починилаца геноцида” и да су “све етничке заједнице током рата страдале”, још је теже преломити да ли је Србија геноцидна земља или није. Да ли мало јесте, а мало и није.

Како год, да сам Србин никада нисам скривао пред било ким, нити ћу од сада то чинити због страха или понизности пред неком силом. Као неко ко никога није повредио, далеко било убио, немам, као ни већина нашег народа, разлога било коме да се правдам. Не треба ми ни заштита умотана у фолије национализма, нити колективни пркос другима уз подизање три прста или огртањем  српском заставом. Не, мени треба нормалан човек са друге стране и ништа даље. Ко нам мислио зло, нека се слободно наслађује сопственом злобом, а ко људе не посматра кроз призму националног порекла, верске припадности или боје коже, добро дошао на мој праг и нека се опусти када улази у мој дом. Ко је подесио кантар тако да увек претегне страна која не иде у наш ћар, нека му је на част, а да се поткрада купац, није фер.

Оно што никада нећу подржати то је злочин, ма ко га и над ким чинио. Три деценије се људи нису сложили око Сребренице, неће ни наредне три, али, сумњам да је било коме стало до неког новог рата, до нових геноцидних насртаја, сатирања комшијског села јер је у њему црква или џамија. Има тога превише и ван нашег дворишта. Тужан сам због свачије сузе над изгубљеним чланом породице, али и због праксе да се пацифизам данас уравњава са кукавичлуком, издајништвом и “другосрбијанством”. Док буде тако, неће нама требати непријатељи са стране, сами ћемо се међусобно сатирати. Још ако своју силу додатно будемо демонстрирали како коме падне на памет, кршењем закона и свих постојећих норми лепог понашања, качењем преко рамена лука и стреле са гранатом и испаљивањем у оближњем шумарку као да се забављамо ратним игрицама на рачунару, неће нас то никада приближити миру и благостању које сањамо.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Шлем, па у школу

НАШИ СМО – Десингерица

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )