НАШИ СМО – ЗаМАЈавање

Мај је ове године почео необично празнично, практично нерадно, пре свега за запослене у јавном сектору који су пландовали од 30. априла до 7. маја, а и школарци су се одморали и још који дан више. Рекао би човек баш у складу са уобичајеним првомајским захтевима, паролама и светковинама, а овај пут се поклопило као додатак у том периоду и прослављање Васкрса. Време је ишло наруку излетницима, мало се покварило у предвечерје 1. маја, али се убрзо стабилизовало па је Васкрс и Ђурђевдан окупало готово летње сунце са температуром од близу тридесетог подељка. За одмор, роштиљање, провод у природи, идеална комбинација, за путовања још боља, али и за ленчарење и “чист нерад” по цео дан.

Помислио би човек да боље не може, а и да није потребно, међутим, када нас је колективно запљуснуо талас туге и побудио сећања на прошлогодишњи почетак маја, тешко се било отргнути лошем осећању, болу у души и не пустити сузу за младошћу која се угасила тада на тако свиреп начин. Две документарне емисије о настрадалима у београдској школи “Рибникар” и омладинцима из Малог Орашја и Дубоне биле су довољне да нас врате у размишљање да ли смо ишта за тих годину дана учинили да се сличне ствари предупреде и не понове, да ли смо нешто научили и променили. Тешко је дати позитиван одговор када знамо шта нам се у међувремену све догађало и колико је систем постао слаб наспрам зликоваца који, осим што су спремни да почине злодело несхватљиво разуму, још успевају да данима своје монструозно дело прикривају и не одговоре на основна питања истраге и оних који су остали без деце.

Навикнути да из лошег стања брзо коракнемо у неко потпуно супротно, да збијамо шале на туђ и свој рачун, чак и у најгорим ситуацијама, тек на највећи празник Васкрс могли смо гледати директне телевизијске преносе празничног славља и како то “неки” чине. Породичну идилу и празнично расположење у пар кликова на даљинском могли смо да допунимо сликама из виле која подразумева луксуз “високе класе”, плави базен, поплочано двориште, оивичено кубицима белог камена и обавијено пластичном зеленом травом. Хране, музике, политичара и аналитичара, разног другог света није недостајало па чак ни скакања у поменути базен са комплет гардеробом, ципелама и наочарима за вид на себи.

Тако схвати човек да му је држава и живот претворен у ону ружну играоницу коју су назвали “ријалити програм” и да се све око нас дешава у складу са неким правилима која владају у њима. Правило број један је да гледалац буде прикован што дуже за екран, да буљи у ту справу и посматра шта све тамо неки ликови могу да раде без трунке блама, свесни да су пред очима јавности. што паметног срами, то будалу надахњује и весели. А шта ћемо. Ту смо где смо.

За разлику од овог “породичног славља” на телевизији с националном фреквенцијом, на једној другој, која се базирала на свом штампаном издању дневних новина, гледали смо опште весеље у виду васкршње журке, шта год је то требало да значи и ако уопште ишта и може да значи сем онога што смо могли гледати. Ливада са шатром, волом на ражњу и опет истим оним људима који су се потрудили да у истом дану стигни и на овај банкет јер, побогу, где ће коло без Кокана.

Онај ко је одвојио који минут свог живота на ову врсту умног силовања, могао је видети скоро исте људе с естрадног неба, аналитичаре, политичаре, пророчице и тако даље, као и на оној првој телевизији. Све оне који, као, чине елиту и предводе друштво које чинимо и ми као држављани исте државе. Дакле, од расположења до нерасположења танка је нит, само је питање колико дуго ћемо дозволити да нас ветар небулоза накрене на ту другу страну.

Они који су јутром отишли у шуму, шетњу крај реке или негде где “нема домета”, остали су необавештени за све ове ствари, али не може човек од свега побећи нити се сакрити од свих тих лудила којима нас неко, изгледа, свесно и намерно запљускује. Шта нам раде, рекао бих, сви смо свесни, али, овакво заМАЈавање неко лакше подноси, оде из реалности у своју пећину, изолује се од “ријалити живота”, а неки од нас, можда и случајно, то истрпимо кидајући нерве и маштајући у мраку собе, уз неку добру музику, да ћемо ускоро све ово препричавати као једну ружну епизоду наших кратких живота.

Живи били и у лепшим околностима првомајски празник и будуће Васкрсе дочекивали. О “Евровизији” неком другом приликом.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Хомо глупијенс

НАШИ СМО – Алеја

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )