НАШИ СМО – На брвну

Знате ону причу о два јарца на брвну? Ниједан није хтео другоме да се склони с пута па су грунули роговима један на другога и оба завршила у води. Е, на то ме последњих година подсећа понашање у готово свим областима живота земље Србије. Можда стање осликава још боље она ”Ко није са мном, против мене је”. Сви острашћени, искључиви, убеђени у своје ставове да су као ”црвено слово”, сви оперисани од толеранције.

Нема одавно стрпљења да се полако саслуша друга страна, чује другачије мишљење, па онда на аргументе одговори контраргументима, потражи у мирном разговору, размени мишљења, решење, или да му се колико-толико приближи. У крајњем случају, да се супростављене стране сложе да се не слажу. Нема тога. Јок. Сви који не мисле као ја, који немају исте погледе, ставове, закључке, незналице су, будале, и штошта слично, додајте шта вам срце жели. Само да буде што увредљивије, злобније и ниско, много ниже него само испод појаса. Тако је у свему. Није то резервисано само за посланике или политичке вође, било које опције, то ти је тако и у спорту. Био дерби па се само гађају саопштењима и они црвено и они црно-бели. Па била домаћа Евровизија, наопако, само што не букну грађански рат око тога шта је већи патриотизам – орлови или рамонда? То постаде највећи проблем у земљи.

Елем, а откуд да смо постали тако нетолерантни. Зашто нам је лакше да планемо, галамимо, него да чујемо другу страну. Кажу – ако само ти причаш, знаћеш оно што си већ знао, али ако ћутиш и чујеш шта други говори, можда ћеш нешто научити. Али како има нешто да научи свезнајући човек, стручњак опште праксе од спорта, музике, до шумарства, екологије, корупције, грађевине, медицине. Сви све знају, али у лимбургу, што би некад рекли клинци. Још пре три године у извештају Савета Европе о употреби говора мржње у медијима у Србији писало је ”Говора мржње у српским медијима нема у свим текстовима, али се континуираним извештавањем шири нетолеранција и подиже тензија”. Поводом 16. новембра, Међународног дана толеранције, пре неколико година је повереница Србије за заштиту равноправности Бранкица Јанковић изјавила ”важност толеранције и равноправности никада није више истицана него у последње време, док је у пракси нетолеранција присутна на свим нивоима”.

“Често смо сведоци да је етикетирање људи због политичке и друге припадности, порекла или презимена, постало свакодневица, а омаловажавање противника се намеће као стандардни вокабулар многих јавних личности. Увреде на основу пола, салве сексистичких и мизогиних изјава тешко се могу избројати. То не одговара и не пристаје Србији, демократској земљи каква јесте и треба да буде”, изјавила је она тада. Нажалост, чини се да смо пола деценије касније још мање толерантни. Зашто је проблем чути другога? Чути његово објашњење, па онда то оповргнути, али не увредама и галамом, већ аргументима. Нисам стручњак, али логика намеће одговор. Толеранције нема код оних који су искључиви јер нису сигурни у своје ставове и аргументе, стоје на климавим ногама. Боје се да их не обори ветар објашњења са друге стране. Боље буком угушити друге гласове, бити груб, увредљив, убити вољу другој страни да било шта објасни. Зашто не чути супротстављене стране, чути па извагати, мислити својом главом. Нема тога, сад је све за и против, наши и њихови, да се толико енергије утроши на нормалан дијалог, размену мишљења и разложно расуђивање било би много боље, лакше, квалитетније. За поделу и ровове криви су они који треба да нас уједине, а не деле. Медији су у том колу. Једни су слепо за, а други тврдоглаво против. Нема оних објективних, иако се сви бусају у груди да су они баш такви. Ко покушава да пусти у етар обе стране, буде нападан, оптуживан, вређан, грбав ни крив ни дужан.

Нетолеранција само води у још дубље ровове, у још дебље зидине и удаљава од најбољег решења. Они који би да користе аргументе остају затрпани под лавином буке, увреда и лажи, па заћуте. Остају они којима је једино важно да су у праву. Макар и у корист своје штете. Пошто-пото бити у праву је странпутица. Ко то схвати, на коњу је, остали су ”у праву” и вечито на брвну са кога неће увек пасти само у воду.

Или нисам у праву?

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Евровизиоманија

НАШИ СМО – Бе-бе-бе

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )