НАШИ СМО – Шљивик
Има томе више од четири деценије када су клинци из Старе вароши по цео боговетни дан, не само током распуста, већ и викендом или о неким државним празницима играли фудбал на мале голиће по прашњавим улицама, па чак и на онима које су имале успон, попут Ивана Горана Ковачића. Она је, захваљујући комшијама запосленим у “Вискози”, била седамдесетих година поплочана асфалтним таблама, које су, ваљда, скидане с кровова фабричких погона па искоришћене на овај начин.
За разлику од неасфалтираних, ова улица је важила за уређенију, градскију, а, пре свега, употребљивију за пикање лопте или вожњу троколице. Биле су то играчке прављене од летви, дрвене плоче и три куглагера, па се тутњало њима низ стрмину уз обавезног стражара који је упозоравао уколико наиђе неки аутомобил. А ни њих није било много, једна или две жуте шкоде, плава фолцика, зелени кец и то је то.
За разлику од овог “уличног” фудбала, нешто бољи се играо у “шљивику”, месту на којем су осамдесетих никле “Вискозине” зграде, на Трешњици. У том шљивику је било мало стрмо, али и травнато, па се између голова распоређених на малој чистини нису повређивала колена као на неасфалтираним или асфалтним плочама застртим “фудбалским теренима”. Колико је ту постигнуто голова, из игре или пенала, то се не може пребројати. Није се тада играло на полувреме већ док неко не посустане и призна пораз. Правила су поштована, али нико није марио за неки блажи прекршај, можда тек када неко зграби лопту руком и покуша да је као рагбиста баци ка голу. Око стабала шљива скупљала се публика, клинчадија која је нешто старије другаре из краја посматрала као будуће праве фубалере, а громогласно навијање, као и дрека тимова у жару борбе, чули су се до штире и шуловаче. Неки су можда и стигли до ЛСК-а, али никоме то није био приоритет у тренутку забаве.
У том шљивику сам заиграо тек неколико пута и оно чега се сећам то су два котрљања низ благу падину, једно заустављање опкорачених ногу око стабла шљиве и, можда, два покушаја шутирања лопте ка голу. Ништа спектакуларно. Као седмак у основној, отишао сам да се упишем у ЛСК, понео петодинарку за чланарину, белу мајицу, кратке панталоне и некакве патике. чинило ми се да на терену од гола до гола треба узети такси, а размак између статива сам доживео као врата кроз коју може проћи пук војске у исто време. Тренинг је био на једној половини игралишта а последњих пола сата смо и заиграли с центра терена, на два гола. С језиком до појаса, којом килом више, због чега сам и хтео да се “бацим” на спорт, схватио сам да ми нећемо бити партнери у мом будућем животу.
Можда зато никада нисам био ни страствени навијач, али, ето, себе називам “партизановцем” иако не знам име ниједног играча из данашњег тима. Како слушам од других, то и није велики хендикеп с обзиром на то у каквом стању је наш фудбал. Ето, нисам био ни на отварању новог “Лагатора”, чак ни службено, али бих рекао да је та грдосија баш грандиозна за наш мали град. Ко шта мисли о томе, нећу анализирати, немам можда ни права, али сматрам да нам то није било најнеопходније у данашње време када постоји много других проблема и потреба обичних грађана. Без обзира на то ко је платио изградњу и ко ће се о објекту старати.
Волео бих да се радост игре у шљивику поново роди на “Лагатору”, да деца тренирају и постижу одличне резултате, а да нас у граду буде толико платежно моћних па да се свака утакмица игра пред препуним стадионом. Шта је то осам хиљада? Некада је у “Вискози” радило скоро 12.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за иОС уређаје на Апп Сторе или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Гоогле Плаy продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
